Ko drži pero?

Iva Marinković

Copywriter i kreativac, životna putnica sa perom u ruci i na leđima.

Beograd vri. Gužve, svi već odavno poznati ljudi, dani puni obaveza, noći pune užurbanih snova. I svaki novi dan, iako potpuno različit, dovoljno je sličan prethodnom da ponekad poželimo da pobegnemo. Volim moj Beograd, dala sam mu sebe, njega sanjam, o njemu pišem, njega volim apsolutno. Ali nekada treba otići da bismo se ponovo vratili. I svi to vrlo dobro znamo.

I tako osvanu jedan dan, odnosno kako to kod mene obično biva – pade noć, kada sam pozvala svoju dragu prijateljicu Tamaru, kako bih podelila sa njom jednu korisnu informaciju.

PRarena, 21. april, Sarajevo. Da li si raspoložena?” Naravno da sam znala da je pitanje retoričko. Odluka je pala u roku od 10 sekundi: “Gde se prijavljujemo?” Shvatile smo da bi nam prisustvo ovim predavanjima zaista koristilo u smislu profesionalnog usavršavanja, a kako nam je obema i sama tema seminara (online PR) izuzetno bliska, spojile smo lepo i korisno i prijavile se za učešće. To je obavljeno već u februaru.

Dani su prolazili, a datum našeg polaska bio je sve bliži. Usled Tamarinih obaveza u vezi sa promocijom svog novog romana i mog angažmana na ciklusu tribina “Izbori pre izbora“, posle prijave nismo ni stigle da razmišljamo o putu. Kao što rekoh – Beograd vri.

I tako, dok smo dva puta trepnule, prođe polovina aprila. Zahvaljujući velikom interesovanju za Tamarin roman u BiH, bila je pozvana da održi promociju u Trebinju, 19. aprila. Tako je spontano došlo do dogovora da se nađemo u Sarajevu dan posle toga.

Kako se dan mog polaska iz Beograda približavao sve veći broj ljudi iz mog ukruženja počeo je da postavlja niz sličnih pitanja: “Zar te nije strah? Pa kako ćete vas dve same tamo? A da vam ne bude neprijatno?”

Pod uticajem svih tih spoljašnjih faktora, moram priznati da sam na put krenula pomalo uznemirena. Međutim, vožnja autobusom ka Sarajevu prilično me je opustila. Prelepi predeli i naselja kroz koja smo prolazili uspeli su da me oraspolože i više puta odvuku pažnju sa knjige koju sam usput čitala. I tako dođosmo do Drine.

Ima nešto u toj reci što me na neki neobičan način uznemiri svaki put kada je ugledam. Sećam se jednog grafita, na nekoj staroj zgradi, na putu od Trebinja ka Višegradu koji kaže “Teci Drino, teci i pričaj”. I svaki put pomislim na sve one sa jedne strane divne i tople priče, a sa druge strane mučne i neprežaljive kojima je ova reka bila svedok.

I sa tom mišlju, nastavila sam put pokušavajući iz sećanja da prizovem sve lepe uspomene koje sam stekla sa druge strane Drine u svom skromnom životnom stažu. A ima ih dosta. I postavih sebi pitanje – hoće li i Sarajevo biti među tim uspomenama?

Malo po malo, počeo je da pada mrak i pri ulasku u ovaj grad imala sam priliku da vidim prelepu noćnu panoramu. Sarajevo svetli. Milion svitaca u isto vreme. Blista, kao letnje vedro nebo obasjano zvezdama. Kupilo me je na prvi pogled. I pomalo umorna, stigoh do hotela “Beograd” gde me je Tamara već čekala u “Klubu književnika” da popijemo po jedno piće.

Sledećeg jutra ustale smo rano, spremne na naporan dan. PRarena je definitivno ispunila očekivanja, ali o tome u nekom narednom blog postu. Ne želim da skrećem tok svojih misli sa lepota Sarajeva.

Oko 17h, našle smo se u srcu ovog grada – na Baš Čaršiji. Kao dva deteta izgubljena u Diznilendu trčale smo od džezvice do džezvice, divile se arhaičnim mlinovima za kafu i orijentalnim motivima. I u tom trenutku shvatih – ne samo da se nisam osećala nelagodno, zapravo sam uživala! Kaldrma Baš Čaršije sijala je pod prolećnim suncem i zaista – kako razmišljati o neprijatnostima pored svih boja koje su obojile taj dan? Nakit, fildžani, mlinovi, kašičice…

Premorene, ali srećne, sele smo u prvu mirišljavu ćevabdžinicu i naručile “10 u pola s lukom” i u našoj izvedbi – kajmakom. I zaista, potpuno opravdano su ušli u legendu kulinarstva. Bio je to ručak za pamćenje. Nakon toga, uputile smo se u kafedžinicu gde smo pile domaću crnu kafu iz fildžana, jele ratluk, ili kako bi Sarajlije to nazvale – rahat lokum i posmatrale prolaznike u srcu Sarajeva.

Kada smo se kasnije uputile ka centru i urbanijem delu grada, odnosno ka Narodnom pozorištu, bile smo oduševljene modernom arhitekturom koja je savršeno iskombinovana sa tradicionalnim stilovima koji u ovom gradu ipak dominiraju. Nekoliko ljudi smo zaustavili, kako bismo ih pitali za savet ili informaciju i naišle smo zaista na sjajne reakcije. Omladina Sarajeva nam je srdačno poželela dobrodošlicu.

I nakon što smo iskusile čarobni dnevni život ovog prelepog grada, zapitale smo se šta je to što Sarajevo može da nam ponudi uveče, odnosno noću. Kako je mojoj najvoljenijoj sestri Anji tog dana bio rođendan, a ja očigledno nisam bila u prilici da istom prisustvujem, želela sam da ga proslavim kako valja i dolikuje – jednim dobrim dernekom!

Naši prijatelji domaćini pobrinuli su se da tako i bude. Počevši od tamburaša u Sarajevskoj pivnici, preko pića uz komercijalni house zvuk u Operi, malo cirkulisanja kroz Hacijendu, prskalica u Bagdadu i velike završnice u lokalu, za koji nisam sigurna da li mu je i zvanično ime “Podrum” – provod je bio fantastičan!

Naravno, ničega od ovoga ne bi bilo da nije bilo toplih i srdačnih Sarajlija i Sarajlijki koji su nam veče zaista učinili posebnim. Mladi, obrazovani, liberalni, druželjubivi i srdačni, zaista ruše sve stereotipe koji se mogu vezati za ovo podneblje. Hvala im od sveg srca na svim divnim uspomenama koje nosimo iz njihovog grada!

I ne, nije “Miljacka odnela mostove”. Ljudi su ih odneli, ostavljajući prazninu za sobom. Mučne i tužne su bile godine iza nas, ali čijom krivicom. Ničijom? Zajedničkom? I šta sada? Šta dalje?

Ostaje na nama, mladima, obrazovanim, liberalnim da sagradimo nove mostove, jače i postojanije, bezbedne za sve buduće generacije svih naroda koji će ih prelaziti. Mi smo svet! Nismo lošiji od drugih i nismo “urođeno kvarni”. Postojimo u svoj svojoj ljubavi i mržnji zajedno. A budućnost nas već dugo čeka.

I ostaje nam da se nadamo da će ti naši mostovi, kako je i sam Ivo Andrić pisao “da traju i stoje čvrsto, kao na Drini ćuprija”.

Posvećeno mojoj sestri koja nije bila u Sarajevu, a znam da želi. Sada ima i jak motiv za to.

Anja, srećan rođendan!!

I.M.

2 thoughts on ““Ko bi rek’o čuda da se dese…”

  1. Jos ja na leto da zapalim kod bate i vidim to Sarajevo vec jednom 😉 Ulepsas mi jutro kada mi uz kafu omogucis citanje novog bloga. 🙂 ps. I <3 …ma znas ti vec :*

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Next Post

Elementarna (ne)pismenost

Wed Jun 13 , 2012
Tweet it Pin it Share it Email Pin it https://tintarica.com/putopisi/ko-bi-reko-cuda-da-se-dese/#NTMwMTUxNzI4M19 Beograd vri. Gužve, svi već odavno poznati ljudi, dani puni obaveza, noći pune užurbanih snova. […]

Čitaocima kojima se ovo dopalo, takođe su pregledali i