Kao što sam vam i obećala, nakon posta sa tehničkim detaljima puta, koji vam nadam se može uliti nadu da možete sami da isplanirate svoje letovanje, bez uplitanja agencija i posrednika, sledi i post sa pričama na koje smo usput nailazili i koje su nam zaista ulepšale odmor. Pre svega, moram vam reći da je za dobar provod najbitnije stanje svesti, jer bi nama svakako bilo zanimljivo čak i na pustom ostrvu da smo bili. Promenite perspektivu i gledajte život sa vedrije strane. U tome je i poenta.
Dakle, kada smo stigli u vilu Viktorija, kao što sam vam već pisala, naišli smo na bračni par Anu i Jorgosa koji govore samo grčki jezik. Vlasnica vile Viktorija – Viktorija, takođe je Grkinja, međutim provela je par godina u Nemačkoj, pa smo donekle mogli da se sporazumemo na ovom jeziku. Spustili smo kofere i seli na terasu da udahnemo malo vazduha i odmorimo od puta, kada smo ugledali Anu kako nam maše iz prizemlja, smeje se i izgovara nabacane reči kao što su “Katerini… Viktoria… Hospital…” Onako umorni i iscrpljeni u prvom trenutku nismo uspeli da shvatimo o čemu se radi, posebno jer je Ana pričala kroz osmeh. Nakon par minuta pantomime, onomatopeje i telepatije razumeli smo da je Viktoriji loše i da mora da ide u bolnicu, a da je Jorgos otišao do Katerinija da nešto završi pa nema ko da je odveze. Naravno, odmah smo se spremili i krenuli. U prvom trenutku, Ana i Viktorija su pokušavale da nas navode do Katerinija, međutim, nakon 2 ćorsokaka, shvatili smo da nam to neće poći za rukom. Izvadila sam moj, već spomenuti cyber telefon i ukucala “Katerini Hospital”. U roku od 20 minuta i 30ak km regionalnim putem, stigli smo na destinaciju. Jorgos je već čekao ispred bolnice, a Viktorija je bez prestanka ponavljala “ευχαριστώ πολύ, danke schon.” Uspeli smo da razumemo da će ih Jorgos vratiti nazad, pa smo se mi uputili ka smeštaju da se konačno odmorimo od puta. Par sati posle nas, vratili su se i naši domaćini. Čuli smo kucanje na vratima i od tog trenutka kreće saga. 🙂 Prvo veče smo u znak zahvalnosti dobili domaći paradajz iz Viktorijine bašte i hladno pivo za Miloša (ja uvek pre biram vino). To je bio samo jedan u nizu gestova kojima su nas ovi divni ljudi kupili.
U narednih par dana, Ana i Jorgos su nas zvali više puta u svoj apartman, gde su nas dočekivali sa grčkim poslasticama, pićem i različitim pričama koje smo malo po malo počinjali da shvatamo, povezujući i učeći neke nove grčke reči. Tako sam ja uspela da saznam da je Ana zapravo umetnica i da se bavi vajanjem, slikanjem, a u slobodno vreme pravi i nakit. Tako je jednu noć, dok smo sedeli sa njima do 6 ujutru isplela oboma po narukvicu koje nosimo i danas kao dragu uspomenu na ove dane. Za uzvrat, mi smo njima poklonili veče srpske muzike uz gitaru i piće. Samo ću vam usput spomenuti da smo na dnevnom nivou dobijali salatu iz njihove bašte, pa čak jedno veče i pizzu.
Jedna bitna stvar koju treba da znate o Makrygialosu jeste da je ovo jedno od najpoznatijih mesta za uzgajanje školjki, kao i da je pozicija za to odlična, imajući u vidu da se nekoliko reka uliva u more baš na tom mestu. To smo saznali kako sa Interneta, tako i iz razgovora sa jednim uzgajivačem, dok nam je Ana pokazivala kako se zapravo jedu školjke. Takođe, posmatrali smo i kako se spremaju, pa možda i isprobamo, ako nađemo neke dobre školjke. Usput nam je poslužila i pastu sa morskim plodovima i Tiropitaki – grčko pecivo punjeno – čime god, za koji sam dobila i recept, pa ako vas zanima javite se. 😉
Kako se bližio kraj naše avanture, tako smo postajali bliži sa našim grčkim prijateljima, pa smo na kraju sa njima vodili noćne razgovore o vaspitanju dece, prosečnim platama u Srbiji i Grčkoj, destinacijama za odmor i kao što rekoh, receptima. I sve smo se razumeli. S obzirom da su naši domaćini inače iz Atine, gde imaju veliko imanje, koje su nam pokazali na slikama, dobili smo čak i poziv da ih posetimo tamo. Kada smo se pozdravljali, bilo je i suza, ali ja ne verujem u slučajnosti, tako da je sigurno postojao neki veći razlog zašto smo se upoznali. I nakon našeg povratka kući, ostali smo u kontaktu sa Anom i Jorgosom, dopisujemo se putem Facebooka, uz pomoć translate alata naravno i nadam se da će se uskoro ponovo ukazati prilika da se sretnemo.
Kao što sam vam i spomenula, anegdote su brojne, ali vas neću odjednom zatrpati, posebno jer su dovoljno živopisne da svaka za sebe zasluži poseban post.
Bez brige, nastavak sledi ubrzo. 🙂
I.M.
