Kao i mnoge od prethodnih postova, i ovaj ću posvetiti svojoj najvoljenijoj sestri Anji. S obzirom na to kako počinjem ovaj tekst, sigurna sam da će ona već u ovoj rečenici znati o čemu ću vam pisati.
Kroz moje putopise o Sarajevu, Istanbulu, Bolonji, malenim gradićima u Sloveniji, pa čak i kroz moj katarzični tekst o Beogradu, mogli ste bliže da upoznate jednu od mojih najvećih i najjačih strasti, a to su definitivno putovanja! I tako sam se nedavno našla u nekom finom društvu koje je entuzijastično razmenjivalo utiske sa svojih izleta po Srbiji i van granica iste i osetih ono staro dobro raspoloženje koje mi ove priče uvek probude.
Kao da su znali, pitali su me da li sam obilazila sever Italije i kakvi su mi utisci. Ozareno sam obećala da ću staviti na papir sve što je vredno pažnje i vremena, pa sam u skladu sa tim prvom prilikom otvorila jednu staru izgužvanu mapu i petnaestak foldera sa slikama sa putovanja. I ponovo me je preplavio osećaj topline i neobjašnjive sreće, pa čak i onih detinjih leptirića u stomaku, pri pomisli na neku novu “skitnju”.
Pomerajući prst po mapi, osetila sam se kao da sam deo glumačke postave “Džumandžija” , samo su mi pred očima, umesto lavova i gigantskih paukova, iskakale katedrale, šetališta, mostovi, gondole, mirisi začina, parfema, mora i neka lagana jeza.
Setila sam se onog osećaja brisanja prašine sa kofera dovoljno malog da stane u gepek, a dovoljno velikog da iznese sve prohteve jednog ženskog bića. Čula sam zvuk rajfešlusa i otvaranja teškog poklopca, a zatim sam se podsetila i celog koncepta pakovanja “puzzle” sistemom. Naravno, da nije bilo Anje, ovaj sistem nikada ne bih ni naučila, imajući u vidu moju smotanost. Međutim, nisam sigurna da li i jedan osećaj može da nadjača onaj kada konačno uspete da zatvorite kofer u koji je stalo sve: flaster,za slučaj da se pojave žuljevi od hodanja, “nešto” protiv upale mišića, tašna koja je dovoljno velika da u nju stane sva turistička oprema, a da joj ručka bude takva da ne opterećuje previše rame i ostavi ruke slobodne za fotografisanje, najudobnija obuća, ona malo manje udobna obuća (za malopre spomenuto fotografisanje), neophodna kozmetika, manje neophodna kozmetika, ona gotovo nepotrebna kozmetika, sredstvo za preventivnu dezinfekciju smeštaja, punjač za baterije, “punjive” baterije, punjač za lap top, lap top, kabl za prebacivanje slika, rezervna memorijska kartica, još jedna rezervna memorijska kartica, pribor za nokte, pribor za šivenje i sve ostale izuzetno bitne stvarčice neophodne jednom ženskom turisti za uživanje u odmoru.
A zatim, najmiliji je definitivno zvuk točkića na koferu, dok ga kroz zgradu izvozite na parking i vučete do kola. Preskočiću onaj stresni ” ‘ti nisi normalna’, ‘šta će ti ovoliki kofer?!’, ‘sledeći put se pakujem u neseser’, ‘dobro možda mi ipak nije trebalo kuvalo za kafu’, ‘pokušaj da ga uspraviš’, ‘a da stavimo torbu na zadnje sedište’, ‘a gde ćemo mi da sedimo?’, ‘eto, vidiš da sam ti rekla da će stati'” deo i preći direktno na startovanje motora. Trenutak nirvane i potpunog užitka. Savršeni trenutak. Start.
Onda počinju da se nižu kilometri. Jedan po jedan, prva stotina, petsto, prva hiljada. I isto toliko uspomena. Isto toliko slika i sećanja. Mnogo više emocija i uzbuđenje za uzbuđenjem. Nova mesta, nove ulice, svi oni zvuci koje vaše cipele stvaraju u dodiru sa nekom novom kaldrmom, asfaltom ili uredno pokošenim travnjakom. Novi ljudi koje srećete na vašem putu – mladi, nasmejani, predusretljivi recepcionar koji zna čak 5 engleskih reči, usporeni dekica koji uredno pakuje magnetiće u papire različitih boja u zabačenoj prodavničici gde ste se sklonili od kiše, prodavac sladoleda koji vas nagradi jednom kuglom više jer ste iz Srbije, nasmejani Nemac koji vam u trenutku razbije sve predrasude koje ste ikada mogli imati vezano za ovaj narod i svi ostali slučajni prolaznici, turisti na ovom svetu, baš kao i vi sami – koji vam neopisivo obogate život.
Tek nevolje, o njima bi se knjiga mogla napisati. Često nevolje znaju da budu najjači utisak putovanja, koji se kasnije najstrastvenije i najvatrenije prepričava. Velika je muka kada dođete u hotel iz grada posle ponoći, a čuvar drema i ne čuje goste. Obijanje vrata hotela ukosnicama i panično osvrtanje sa svih strana kako biste ustanovili da li je “onaj beli auto prošao već četiri puta tuda” svakako nije nešto što ćete lako zaboraviti. Zna da bude nezgodno kada zakasnite na dogovoreno mesto u centru evropskemetropole gde vas autobus nikako ne može sačekati, pa shvatite da ste prepušteni sami sebi u sred grada koji sada deluje tako zastrašujuće za razliku od pre 5 minuta kada ste mislili da na svetu ne postoji ništa lepše od svetlucanja te iste Ajfelove kule noću. Sigurna sam da ne biste zaboravili ni zarobljeništvo u berlinskom metrou, na liniji koja vozi 3 stanice u krug, a vama ni jedna ne odgovara kako biste stigli do odredišta. Elementarne nepogode, stomačne viruse, žuljeve i gubljenje gedžeta neću ni spominjati – to je svako od nas doživeo.
Istina, vrednost bilo kakvog putovanja nemerljiva je rečima, a ni materijalnim. Jedno čime se može meriti jesu uspomene. Ja sam sigurna da ih ne možete uvek sve pobrojati i da će uvek postojati još neka. Te sitne sačuvajte, kada ste neraspoloženi da vas probude iz učmalosti i prodrmaju. Da vas vrate u neko bolje vreme, neku lepšu dimenziju, da vam ponovo izmame osmeh. Imaju one tu moć, te uspomene. Kada se najmanje nadate, kroz glavu će vam proći slika katedrale Duomo, ostataka Zida, Plave džamije ili Neznanog junaka. Ne zanemarujte ove slike, pamtite ih, čuvajte ih kao malo vode na dlanu, jer kada se svi računi svedu – to je najveće bogatstvo koje ćete ikada imati. Uživajte u njemu.
I.M.
