Međutim, ni evropska prestonica mode Milano, ni večni grad Rim, ni “italijanska Atina” kako neki starosedeoci nazivaju Firencu ne mogu osvojiti posetioca kao što to može ovaj rubin među gradovima – Bolonja. Svakako da dva dana koliko smo moja saputnica i ja provele u ovoj studentskoj prestonici nije bilo dovoljno da bi se u potpunosti iskusio život ovog gradića, ali svakako je i bilo i više nego dovoljno da se u potpunosti zaljubimo u isti.
Ovo je jedan od retkih evropskih gradova koji će vas u svakom trenutku zaštiti od kiše i omogućiti vam da slobodno šetate ulicama istražujući znamenitosti, birajući restoran gde ćete ručati ili razgledajući izloge koji su i više nego inspirativni. Kilometarske arkade ispod kojih ćete naići na neverovatno veliki broj mladih, na pauzi između svojih predavanja, kako sede na stepenicama, piju kafu (ili nešto malo jače), slušaju muziku, čitaju ili razmenjuju beleške, oduševiće vas svojim duhom i razdraganošću. Sasvim redovna pojava, imajući u vidu ogroman izbor univerziteta za koje se kako domaći, tako i internacionalni studenti opredeljuju u sve većem broju.
I zaista, čak smo i nas dve u toku ta dva dana uspele da iskusimo bolonjsku kišu i moram vam priznati da je iskustvo jako zanimljivo. Ove ulice, obojeno u crveno i narandžasto zahvaljujući terakoti na koju ćete naići na svakom koraku, probudiće u vama ono nemirno dete terajući vas da preskačete barice, trčite od arkade do arkade, zaustavljajući se povremeno samo da uslikate još neku od stotinu uskih, šarenih ulica ukrašenih gravurama ispod balkona.
Bez sumnje, svaka od ovih ulica dovešće vas do dva čuvena kriva tornja koji su definitivno zaštitni znak grada – Azineli i Garisenda. Stojeći ispod njih svakako ćete steći utisak kao da će se oba, sa sve nebom iznad njih sručiti baš na vas. Ali ne brinite, oni stoje na istom tom mestu od XII veka, a Azineli je, sa svojih petsto stepenika do vrha i danas otvoren za entuzijastične turiste koji žele da sačekaju red i popnu se na krov grada.
Na samo par minuta hoda od tog naizgled zastrašujućeg, ali zapravo fascinantnog mesta otkriće vam se Piazza Maggiore. Ovaj centralni gradski trg u svako doba dana vri – u toku dana ćete se na ovom trgu sudarati sa užurbanim ženama i muškarcima u odelima i poslovnim kostimima, koji jure na svoj sledeći sastanak pričajući telefonom ili noseći fascikle ispod ruke; sa druge strane, uveče ćete imati priliku da vidite izuzetno veliki broj studenata čija muzika se može čuti iz nekoliko pasaža sa različitih strana trga. ne dozvolite da vas to začudi, s obzirom na činjenicu da je 2006. godine ovaj grad proglašen “gradom muzike”, od strane UNESCO-a. Ono što je sigurno jeste da, kada god da “zalutate” u ovaj deo grada, ne može vam biti dosadno, jer ćete zabavu naći na svakom koraku.
Neću vam mnogo pričati o bazilikama, jer ih možete videti na svakom koraku i svaka od njih nosi neku svoju specifičnost, pa ne bih mogla da izdvojim ni jednu koju bi trebalo videti pre neke druge – sve su podjednako zanimljive. Međutim, ukoliko odlučite da pratite arkade od centralnog trga, pa sve do Giardini Margherita, odnosno do jednog od najlepših parkova Bolonje, naići ćete na baziliku Svetog Stefana.
Ova prelepa građevina, ne samo da će vas iznenaditi (ukoliko ne očekujete da ćete naići na nju) baš iza ugla, na kraju jedne od brojnih uskih bolonjskih uličica, već će vas očarati atmosferom koja vlada na velikom platou ispred nje. Kao što ste možda i pretpostavili, primetićete veliki broj mladih koji rasuti po travi i ogradama arkada koje se nastavljaju ka parku, sede i razgovaraju, čitaju ili pišu.
Nastavak ovog predivnog iskustva prepuštam vama. Ne želim da vam pokvarim baš sva iznenađenja koja će vam ovaj crveni grad prirediti. Moj savet svima onima koji planiraju posetu ovoj lepotici opisanoj u delima Aligijerija jeste da ne dozvole da ih žurba spreči da se zaustave ispred neke od prodavnica rukotvorina. Možda baš tamo nađete savršeni suvenir za poklon, kao što je magnet u vidu daske sa velikim komadom mesa, nožem, krpom i mnogim drugim minijaturnim detaljima koji će vam se na momenat učiniti apsolutno realnim. Takođe, ne propustite priliku da probate originalne špagete bolonjeze, verujte – neće vas razočarati.
I za kraj, želela bih ovaj putopis da posvetim svojoj najdražoj saputnici uz poziv da uništimo još koji par baletanki u bolonjskim baricama ili da trčimo na poslednji autobus ka hotelu, zadržavajući se na uglu kod prodavca sladoleda i brojeći metalnjake koji su nam preostali za ovaj slatki italijanski greh. S najvećom ljubavlju – mojoj dragoj sestri Anji.
Dobro je da ima mladih iz Srbije kojima se “Bolonja” nije smučila 🙂
Neki smo po “Bolonji” i diplomirali, pa prenosimo ostalima pozitivne utiske 😉