Dan kao i svaki drugi. Buđenje u 7 i 15, snooze do pola 8, dvoumljenje da li namestiti krevet sada ili nikada, pa lagana priprema, šminkanje u poslednjem trenutku, koje minđuše danas, parfem na ključnim mestima, bus plus kartica u zadnjem džepu, korak po korak ka stanici.
Ustaljeni ritam koji, složićete se, niko ne voli.
Sigurna sam, kada bi mi dan počeo ispijanjem kafe na terasi, uz omiljenu knjigu i muziku, lagano i bez žurbe, pa tako svaki dan narednih godinu dana – smučilo bi mi se i to. Ima nešto otrovno u toj kolotečini što krade deliće našeg života i svodi našu ličnost na nešto od čega smo bežali oduvek.
Istosti i opetovanja – na poslu, kod kuće, u prevozu, u snovima.
Priznajte, svi ste alergični na to.
Ali postoji nešto još teže od tog osećaja promašenosti – griža savesti zbog njega.
Svi mi koji imamo i delić ljudskosti u sebi, s vremena na vreme pomislimo na sve one u daleko goroj situaciji od naše.
Hej! Imaš krov nad glavom i vodu u čaši, cevima, u crevu u bašti… Imaš baštu! Imaš roditelje. Imaš posao. Imaš jastuk i čistu posteljinu. Imaš papuče za po kući, patike za ponedeljak, sandale za petak i subotu, baletanke za casual večeru. Imaš opcije casual, business ili home made večere. Imaš večeru! Imaš doručak. Imaš đevrek, pogačicu ili ipak ovsenu kašu, jer paziš na liniju. Imaš pauzu za ručak, ali danas nikako ne znaš šta ti se jede. Oh, kakva muka! Hoćemo salate? Ili bolje ćevape? Ili da neko trkne da pokupi nešto spolja? Ma ne, vrućina je, bolje da budemo pod klimom unutra.
I kako da nas ne grize savest?
Pa grize nas. Jer smo nesrećni. Zbog ljubavi, zbog posla koji nas ne ispunjava, zbog napornog klijenta, zbog onog upornog zdravstvenog problema, zbog svađe sa sestrom, zbog “svega što smo rekli kada smo bili gladni”. Grize nas savest jer smo ispali loši, jer su nas hormoni savladali, jer smo bili sebični, jer smo dozvolili da ponos upravlja nama, da nas sujeta okupira, da budemo slabi, da volimo, da mrzimo, da plačemo, da se smejemo kada nije trebalo.
Neminovno se nađemo u začaranom krugu. Nezadovoljni smo, pa smo onda posledično i tužni, pa se setimo svih onih kojima je gore, pa smo tužni jer nismo srećni.
I toliko vremena izgubimo. Na prazne priče, na analize, na pisanje ovog blog posta, na traženje razloga, na upiranje prstom, na izgovore, na obrazloženja i objašnjenja, na eksplikacije i racionalizacije.
A trebalo je jednostavno da uradimo nešto.
Zvuči jednostavno, zar ne?
Pa i nije baš. 🙂
Naoružajte se svime što imate – strpljenjem, živcima, m… petljom, hrabrošću, voljom, spremnošću, odlučnošću, samopouzdanjem i razmislite – šta će vas učiniti srećnim? Istinski, dubinski, iskonski srećnim?
A onda postavite tu metu na cilj i pucajte svime što imate dok je ne pogodite! I ne predajte se ni u jednom trenutku, jer svi mi zaslužujemo sreću. A za nju se mora boriti svim sredstvima!
I da, moguće je. 😉
