Gledajući film baziran na mojoj omiljenoj knjizi („Veronika je odlučila da umre“), po drugi put u svom životu, imala sam priliku da se podsetim sitnica koje su zaista bitne. Šta je to što nas održava u životu, i da li je stvarno neophodno da se suočimo sa gubitkom nečega da bismo to počeli da cenimo?!
Život je jedan. Ni manje ni više od toga. Svaki dan u životu jeste poslednji, nikada se neće ponoviti, i svaki je jednako vredan življenja. Kraj je uvek tu, za dan, sedam, šest meseci ili šezdeset godina, tu je. Da li je bitno kada? Da li je zaista neophodno da se osetimo ugroženim da bismo počeli da živimo?!
Sve to navodi me da se zapitam, ko je lud? I koji je kriterijum ludila? Draže mi je da živim u svom malom improvizovanom svetu, u kome činim srećnom sebe, i gde mi je savest mirna, nego u diktiranom režimu raspodele moći, novca i prioriteta. Ja sam prioritet. I svaki moj trenutak! Ukoliko me to čini manje uračunljivom od ostalih, nema problema – prihvatam taj teret.
I dok Veronika živi svoje dane, misleći da su poslednji, kao nikada do tada, shvatam da je svaki za sebe jedno malo čudo, i da je svako buđenje jednako posebno kao prethodno, i kao sledeće.
Zato ovo posvećujem svima koji vode svoje minijaturne paralelne univerzume, u glavi, na papiru, platnu ili u životu, i vole svoje dane i noći, jednako kao sebe. Život je čudo!
I.M.
