Definitivno kasnim sa ovom pričom, ali slušajući ovu kišu kako privodi leto kraju, nisam mogla a da se ne setim predivnog proleća koje je uspelo da ostavi više od nekoliko nezaboravnih uspomena u mom životu.
Rekla sam nekoliko puta i reći ću opet, ali poslednji dinar iz svog novčanika (da ne kažem džepa, jer su crveni novčanici i dalje moja pasija) potrošila bih na putovanja. Ne na garderobu, ne na gedžete, ne na šminku, ne na knjige (iako je konkurencija opasna), već samo i isključivo na putovanja. Ništa što posedujem u svom životu nema vrednost kao sve uspomene koje nosim sa svih tih čarobnih mesta i tuđih kultura koje sam uspela da okusim sopstvenim čulima.
Upravo tako je celu moju porodicu i mene, naša zajenička strast i divan povod poveo na jedan dugačak, ali svakog kilometra vredan put ka jugoistoku. Sestra, tata i ja smislili smo pakleni plan kako da iznenadimo mamu za jubilarni (neću reći koji po redu) rođendan četvorodnevnim obilaskom jednog od gradova o kojima je tih dana neprestano pričala. Hmmm, kada malo bolje razmislim, ne bi me iznenadilo da nam je ona sama ubacila tu ideju u podsvest. Klasični inception. Reč je o Instanbulu.
Iako je u kolima neprestano ponavljala kako ona zna da je vodimo u Ohrid, prilično se iznenadila kada smo došli do bugarske granice, a da ne govorim o njenom pogledu na carinika kada je shvatila da smo ušli u Tursku. S obzirom na to da više nije bilo smisla kriti tu informaciju, kada smo joj saopštili gde je vodimo, njeno oduševljenje je uspelo da poništi sav umor prouzrokovan pređenom kilometražom do tog trenutka.
Prvi kontakt sa ovim fenomenalnim gradom bio je dovoljan da ga upoznamo u dušu. Pravo sa auto-puta ušli smo u evropski deo Istanbula. Sestra je imala adresu smeštaja, međutim čim nas je navigacija uvela u ulicu gde je navodno trebalo da bude naš apartman, shvatili smo da će ova pustolovina trajati nešto duže nego što smo mislili. Zalutali smo u uličicu koja je širine taman tolike da prođu jedna kola. Ispred nas su se sklanjala dečica koja do tog trenutka preskakala vijaču i jurila se u krug. Kada smo naišli, svi su se popeli na stepenice i stali u ulaze svojih zgrada kako bi dobro videli ko dolazi. Gledajući ih kroz prozor tik uz staklo, nije mi promaklo da su se svi smejali. Iznad kola se viorio tek prostrt mokar veš, a u jednom prozorskom oknu sam čak uspela da vidim i bebu koja je nonšalantno izbacila nogice kroz rešetke na prozoru i klatila ih gledajući čime se to ostala deca zanimaju. Iako pomalo oronule, ove zgrade, načičkane jedna do druge odisale su istanbulskim duhom toliko jako da vam to nikako ne može promaći.
Kada smo se nekako sporazumeli sa lokalnim prodavcima, objasnili su nam gde bi mogao da bude naš hotel i uputili nas na mostić koji prelazi preko magistrale. S obzirom na komplikovanost saobraćajnih propisa, veliki broj jednosmernih ulica, specifičnog načina vožnje njihovih vozača i gradske gužve, trebalo nam je dobrih 45 minuta da stignemo do drugog dela magistrale. Ono što nas je tamo dočekalo neodoljivo je podsećalo na sve one slike i scene iz svima nama dobro poznatih turskih serija koje “niko od nas nikada ne gleda”: uske, jednosmerne kaldrmisane uličice, gde morate ozbiljno da obratitite pažnju da retrovizorom ne zakačite dečka koji na ćošku cedi svež nar i prodaje sok. Uzgred – savršen ukus! Osećaj je kao da vam je Istanbul iscedio svoju dušu u plastičnu čašu i dozvolio vam da okusite njegovu srž: slatko-kiselkasti ukus, koji ostavlja predivnu aromu u ustima i miriše svuda oko vas.
Posle nekoliko krugova istim ulicama Istanbula koje su nas vodile uzbrdo i nizbrdo, a koje svaki put izgledaju drugačije, kao da stanari smišljeno na svakih 5 minuta izbace po neku novu stolicu i stočić i sednu da piju čaj od jabuke ispred svog lokala, ili stave na prozor neku novu saksiju sa velikim cvetovima koji se spuštaju sve do komšijskog prozora, uspeli smo da nađemo naš smeštaj.
Savršeni, topli i šareni prizori koje Istanbul može da vam ponudi su zaista neverovatni. To smo shvatili već u prvih sat vremena vožnje, pa smo shvatili da nam se ostanak u apartmanu nikako ne isplati. Odmah smo krenuli u obilazak. Korak po korak, kroz uske uličice i parkove, uspeli smo da protumačimo mapu i da shvatimo kako da kroz ovaj neverovatni lavirint stignemo do centra.
Na svakom koraku smo nailazili na niske stočiće sa po dve stolice gde i stari i mladi piju čaj od jabuke u bokastim staklenim šoljicama. Još jedan od ukusa i mirisa Istanbula koji vam neće promaći. A nije ni nama.
I tako, malo po malo, put nas je pred sumrak doveo do ogromnog platoa gde možete iz fenomenalnih perspektiva osmotriti i Plavu džamiju i Aja Sofiju. Istina, na prvi pogled mi se učinilo da sam videla Hram Svetog Save sa “manjim” izmenama u vidu minareta, pa je osećaj bio prilično čudan, međutim, s obzirom na grandioznost i savršenost ove impozantne građevine taj osećaj pada u drugi plan.
Naravno, kako smo zakoračili na plato začuli smo hodžin poziv na molitvu i videli veliki broj ljudi kako se sliva ka Plavoj džamiji gde u kolonama čekaju red da operu noge, kako bi čisti ušli unutra. Isprva – kulturološki šok. Međutim, radoznalost uspeva da ubije i to, pa smo sestra i ja oprezno prošetale oko džamije za vreme molitve, kako bismo skupile što više informacija o ovoj nama potpuno stranoj i neobičnoj kulturi.
Narednih par dana Istanbul je nastavio da nas iznenađuje. Iako se ne sećam hronologije naših obilazaka sigurna sam da nije ni bitna.
Iako naizgled sve uličice ovog grada liče, neverovatno je da svaka nosi neku svoju specifičnost. U jednoj ćete uspeti da vidite desetak zlatara, načičkanih u nizu. Nakon tog sjaja i luksuza, put će vas dovesti do ulice gde će vas sa svih strana saletati prodavci tepiha. Nudiće vam i besplatan prevoz tepiha, večeru, čaj, kafu, šta god želite, samo da vas privuku u svoju prodavnicu i izlože svoj asortiman. Kada izbegnete njih (ili moguće čak i ugovorite neki posao), ući ćete u novu uličicu odakle dopire zvuk najrazličitijih muzičkih instrumenata. I svaki možete da probate. I svaka cena je podložna promeni.
Isto tako možete slučajno (mada, da se ne lažemo, svi bismo to namerno uradili) ući u ulicu gde izlozi govore sami za sebe i ni jedan prodavac ne mora specijalno da hvali svoju robu. Naravno, reč je o turskim slatkišima.
Ne poznajem nikoga ko je uspeo da odoli originalnim baklavama sa pistaćima, ratluku sa kakaom ili nanom i lešnicima, kadaifu ili sočnim, slatkim tulumbama. Ovaj greh vas mami sa svakog ćoška i ukoliko mu odolite – napravićete jednu od najvećih grešaka u životu. Turska je definitivno izmislila slatkiše.
Tako smo dozvolili prateći ove slatkiše i degustirajući ih, da nas ulica odvede pravo do bazara začina gde smo ostavili dosta novca na različite vrste bibera, karija, čajeva za srce, stomak, ljubav, inteligenciju i još koješta . Nema toga što turski trgovci neće pronaći samo ukoliko pitate. Nećete ostati uskraćeni ni za šta, osim za nešto para, naravno, u zavisnosti od toga koliko ste spremni da uložite.
Kada spomenuh bazar začina, ne mogu a da ne spomenem i čuvenu Kapali čaršiju gde ćete naći savršenu svilu i kašmir, kao i predivno čisto zlato i srebro. Svakako, cene nisu baš niske, ali su sigurno niže nego u prodaji po domaćim zlatarama. Šarmantni prodavci će sigurno uspeti da nađu dragi kamen koji se idealno slaže baš uz vaše oči, kao i maramu koju možete da iskombinujete uz bilo koju boju, jer to i oni definitivno rade.
Hteli smo da predahnemo, pa smo dozvolili da nas kupi “marketinški stručnjak” jednog od lokalnih kafića: “If you no like, you no pay!” Sa tim rečima nas je popeo na krov zgrade gde je terasa njegovog lokala. I iako sam tu probala jedan od lošijih sutlijaša u svom životu, pogled na Bosfor i Aja Sofiju sa krova definitivno je bio i više nego vredan toga. Nikako nemojte propustiti kafiće po krovovima. Skoro svaka zgrada nudi po neki.
Naravno, nismo smeli da propustimo jednu od osnovnih lokacija zbog koje smo mamu i doveli u Istanbul, a to je Topkapi palata koja je za vreme Otomanskog carstva predstavljala rezidenciju sultana. Široj javnosti u Srbiji sigurno je poznata kao lokacija na kojoj je sniman najveći deo serije o Sulejmanu Veličanstvenom. I zaista je veličanstveno. Ogromne bašte sa fontanama koje vode do kapije palate dovoljne su da vas oduševe, a da ne spominjem samu unutrašnjost palate. Terase koje gledaju na Bosfor, ogromne prostorije sa pozlaćenim detaljima koje su predstavljale biblioteke, spavaće odaje ili trpezarije, kao i muzej sa eksponatima u vidu garderobe i nakita koje su nosili sultani i sultanije, sve je to i više nego dovoljno da vam objasni kakva je to imperija bila u prošlosti.
I neću vam više pričati o kaldrmi koja vas neprestano zove da prošetate svoje letnje cipelice, ni o trgu Taksim koji spaja modernu evropsku Tursku sa tradicionalnom. Neću vam ni pričati o pešačkoj zoni kroz koju prolazi starinski tramvaj iz kog ljudi iskaču slobodno. Ni o fenomenalnim mogućnostima za kupovinu, mada će vam biti žao da trošite vreme na to. Neću vam pričati ni o svežem voću koje miriše širom grada, kao ni o mirisu mora koji dopire sa svih strana. Ni o tome kako je ovo neverovatno vredan i šarmantan narod, ni o tome kako će svako izdvojiti malo svog vremena da vam se nasmeje i pomogne vam.
Ne želim više da vas zadržavam na ovim stranicama. Veoma je jednostavno. Uhvatite prvi prevoz, avion, autobus, šta vam je draže i okusite sami ukus nara i pistaća, i uživajte u svojim danima Istanbula. Pa se vratite ovde da mi se pohvalite. Jer ćete sigurno videti nešto što ja nisam.
I.M.
“Patrijaršija se nalazi u delu grada koji se zove Fener(Fenar),produži se obalom Zlatnog roga od Galata mosta i posle 2 km stiže do Patrijaršije.koja je u u ulici paralelnoj sa glavnim bulevarom kojim dolazite iz pravca centra prevozom.Uvek možete doći taksijem ali i autobusom sa Eminona za 10 minuta ,ima više linija,55,99,33..samo tražite da vam kažu koja vozi do stanice Fener i na toj stanici(baš vidljivo piše Fener) odmah kraj mora,silazite.Zatim, pređite ulicu i vratite se nekih 100 metara unazad,prva ulica koja izlazi na ovu glavnu je ulica kojom ćete stići do Patrijaršije ,ali na prvoj maloj raskrsnici ,skrenete levo,posle 50 m ste na svom odredištu.Možda ovako zvuči komplikovano,ali na licu mesta nije,a svakako ima ljudi okolo koje treba samo da pitate :Patrikanezi, gde je(tako Turci zovu i znaju Patrijaršiju).” by tinamaxima.blogspot.com (edited by Iva)
Nažalost, u Istanbulu smo bili samo četiri dana, što svakako nije dovoljno da se u potpunosti iskusi grad. Nadam se da će biti još prilika, pa ću uspeti da obiđem i Patrijaršiju 🙂 Hvala na dodatku 😉
Bas lep putopis…Uzivala u gradu 3 puta do sada i opet bih tamo da uzivam..
Uzivala u tvom dozivljaju…
Divan grad i divno je ovo njegovo ‘lice’ koje si ti opisala i podelila..
Hvala 🙂
Ne znam u kom kontekstu je ova dopuna koju je Silver price ubacio, mada bi bilo dobro kad vec koristi tudje recenice u potpunosti ( u ovom slucaju odlomak iz mog putopisa) da navede i neki navodnik, a najpravilnije link ka autoru
Pozz
Hvala na komentaru, drago mi je da si uživala. Istanbul je zaista nešto posebno. Što se tiče drugog komentara, da sam znala da je plagijat ne bih ga odobrila. Volela bih da pročitam tvoj putopis, ukoliko je moguće?
Draga Iva,
stvarno nije problem komentar iznad.
Naravno da nisi mogla da znaš ,a s druge strane, hvala mu što me čita i umnožava 🙂
Naravno da je moguće, zadovoljstvo bi mi bilo da ti koja voliš ovaj grad, pročitaš neka moja lica Istanbula
( ne zameri što ovde ostavljam link,nemam drugi način)
http://tinamaxima.blogspot.com/2012/04/istanbul-iz-mog-ugla.html
http://tinamaxima.blogspot.com/2011/09/beogradska-suma-istanbula.html
http://tinamaxima.blogspot.com/2012/05/pad-carigrada.html
veliki pozdrav