Pre prve kafe nisam ni za šta. Ukoliko me nešto pitaš, odgovoriću sa odloženim efektom i trudiću se maksimalno da isfoliram da te čak nisam ni čula. Život se ne dešava pre prve kafe. Pre potpune budnosti svesti.
Pre prve kafe, život se ne živi, pre prve kafe se preživljava.
…
3:07 Jak udar na ulaznim vratima. Oči su mi širom otvorene, kroz prozor vidim mrkli mrak, dakle – noć je. Ništa dobro se ne dešava u 3 noću. Neko pokušava da uđe. Možda je lopov, uleteo u zgradu pa pokušavaju da ga isteraju. Neko se dere, vrišti. Sigurno su ga uhvatili, sad će ga izbaciti. Na nogama sam i idem ka prozoru od spavaće sobe koji gleda na ulicu i izlaz iz zgrade. Očekujem da će neko izleteti. Par trenutaka, baš ništa se ne dešava, a cika u zgradi i dalje traje.
Živim u maloj zgradi, samo 3 sprata, a ja sam na drugom. Iznajmljujem stan, pa ne poznajem komšije ceo život – nismo previše bliski.
Znam da iznad mene živi mlada porodica sa dva sina. Prvi utisak, divni, skromni ljudi i vaspitana deca. Poštuju karantin, uče (čuje se RTS prenos kada su i meni i njima otvoreni prozori). Njihova mama uvek zastane u hodniku kada se mimoilazimo i kaže im – propustite devojku; očevo radničko odelo je ili na njemu ili mu tregeri vise do plafona moje terase, jer se suši.
Ispod mene je blago nekonvencijalna porodica. Prošlog leta smo svi bili na prozorima kada je dolazila policija i hitna pomoć: prvi da vode stariju ženu, majku, a drugi da vode ćerku koja je iz stana izašla sa krpom na oku. Niko ništa, osim sirena, nije čuo. A i stanodavci su mi rekli da se “ne zbližavam” previše sa njima.
U garaži u suterenu živi stariji bračni par koji poznajem još iz vremena kada je čuvena baba Vera živela u zgradi pored moje. Predivni dekica uvek klimne glavom kada vidi mene ili Anju, jer je gluvonem.
Nekako se desilo da smo se ipak zbližili. Sva četiri stana. Preko noći. Preko 15 minuta horora.
3:09 Odlučujem da ipak otvorim vrata, jer se nešto očigledno dešava. Nešto čiji sam deo, čim se deo odvija i pred mojim vratima. Prilazim ulaznim vratima i oko njih vidim okvir blagog svetla, jer neko je pokušao da uđe, brava je negde prezupčila i svetlost je uspela da prodre kroz tanane proreze oko njih. I dalje ne razumem koja svetlost.
Shvatam u trenutku da nemam struje u stanu. Da je previše mračno i da je ta svetlost sve što vidim, a da ipak vidim kao da je dan i znam tačno gde se nalazim.
Otključavam, a potom i otvaram vrata i ispred sebe vidim crni zid od dima. Negde oko njega se probija slabašna svetlost koja dopire sa plafona, ali previše slaba da bi se izborila sa masom crnih uskovitlanih čestica koje jure svoj put do plafona.
Zatvaram vrata i počinje trka sa vremenom.
Neverovatno je koje vam misli prođu kroz glavu u tom trenutku.
Pokušaću da evociram samo neke, jer ih živim svakog trenutka od tada.
– Lupali su mi na vrata, krenuli su napolje, moram da izađem.
– Moram poneti nešto sa sobom.
– Sve će izgoreti.
– Šta mi je neophodno za život?
– U torbi su ti dokumenta.
– Ključevi od kola, saobraćajna, lična karta.
– Ponesi i pasoš, kada sve izgori, moraćeš da vadiš novi
– Ponesi i pare, trebaće ti da preživiš
– Ponesi i laptop, od nečega moraš da živiš
– Previše sam se smejala sinoć, zato se ovo dešava
– Telefon, naočare, punjači
– Idemo
Otvaram vrata ponovo i instinktivno ulećem u oblak dima. Trčim niz stepenice i počinjem da kašljem. Jedan nivo niže. U papučama sam, kako se nisam setila da se obujem. Kako je vruće. Kako je mračno! Odakle dopire to svetlo? Još jedan nivo niže. Shvatam da ne dišem vazduh. Dišem tamu, crnilo i garež. Zaustavljam se i lete mi misli kroz glavu. Verujem u deliću sekunde, ali traje čitavu večnost:
– Vrata nisu otvorena
– Niko nije u hodniku
– Dim je sve gušći
– Vatra je dole
– Nisam ponela ključ.
– Da li komšije zaključavaju ulazna vrata?
I najrealnija misao u kompletnom haosu i filmu koji posmatram sa strane:
– Ako siđem dole, a bilo koji od ovih scenarija je tačan – neću se vratiti.
Osvešćujem i donosim odluku. Svest mi je prespojena. Traži najkraći put od tačke A, senke u kojoj se nalazim i tačke B, vazduha i života. Vraćam se sa torbom u rukama uz stepenice. Grabim se za gelender, saplićem se uz stepenice. Kašljem i osećam da ne mogu da se uspravim. Kroz proreze od stepenica jasno vidim narandžasti odsjaj. Nije od sijalice. Od plamena je.
Ulećem u stan. Kašljem i dalje. Osećam da će mi ispast pluća. Pokušavam da dođem do vazduha. Vizualizujem grlo kako se skuplja i kiseonik više ne prolazi. Ulećem u mrak, u stan bez struje, hvatam se za štok od vrata, prelećem sto u dnevnoj sobi i izlazim na terasu sa druge strane stana, otvaram širom sve prozore i izlećem do pola u borbi za vazduh.
2 dana nakon toga shvatila sam da imam modricu malo ispod stomaka, od siline kojom sam udarila o okvir prozora na terasi. 2 dana nakon toga vidim trag svojih crnih prstiju na štoku, koji mi je promakao u manijalaknom ribanju stana i sećam se nemoći i očaja.
2 dana nakon toga shvatam da sam spakovala – laptop, punjač, punjač za telefon, pasoš i novac u mrklom mraku, stanu bez struje i potpunoj agoniji.
2 dana nakon toga shvatam da ni jednog trenutka nisam pomislila na to kako sam izgubila posao.
2 dana nakon toga shvatam šta zapravo znači – borba za egzistenciju.
3:15 Kašljem na svojoj terasi pored širom otvorenog prozora, bacam torbu, obaram teglu sa svežim buketom kala koje mi je Anja kupila dan pre toga da me oraspoloži i razvedri stan. Prosipa se voda i očajnički pokušavam da ih uspravim. Nežne, bele, meke, padaju kako god da ih namestim. Shvatam da gubim dragocene trenutke jer pokušavam da spasem nešto nevino i čisto u svetu koji se ruši oko mene.
Gledam u Anjin prozor i uzimam telefon da je pozovem.
Ne znam gde je vatra, ne znam gde ide dim, preblizu je, moram da je probudim!
“Ej, bubi.” čujem probuđeni glas sa druge strane.
Borim se za vazduh i kašljem, dok izgovaram “Jesi dobro???”
Shvatam da je uveliko razbuđena dok mi odgovara “Jesam, šta se dešava?”
“Mislim da mi gori zgrada.”
Instinkt jedne sestre sa malo čim može da se poredi. Moj horor za njenu bezbednost, do trenutka dok nisam shvatila da je kod nje sve u redu, verovatno ne može da se poredi sa njenom izbezumljenošću u trenutku kada ti sestra, sa kojom te deli samo zid izgovara takvu rečenicu.
Pojavila se istog trenutka na prozoru pored moje terase. Na samo pola metra od mene, ali nepremostivih i nepreskočivih pola metra. Otvara oba krila svog prozora i izgovara rečenicu na koju se sada obe smejemo, a koja je u tom trenutku bila vrhunac agonije i unutršanjeg instinkta da spaseš nekog svog: “Hajde prelazi!” Izgovorila je to sa raširenim i pruženim rukama, spremna da me prihvati dok preskačem prozor na svojoj terasi i letim u sigurni lom nogu ili glave na betonu 2 sprata ispod. Čak sam i krenula da kalkulišem putanju ka njoj, dok nisam izgovorila samo jedno: “Kako?”
Komšije iznad se pojavljuju na prozorima, pitaju nas kako smo. Ja ih pitam da li su zvali vatrogasce, Anja zove svoje komšije. Misli se prepliću, svi se pojavljuju i nestaju, Anja mi dodaje čaše vode kroz svoj prozor, jer se ja i dalje borim za vazduh. Dodajem joj svoju torbu za slučaj opasnosti.
Nekoliko trenutaka, a možda i večnost stajala sam paralisana na terasi, u mrklom mraku. Gledam oborene kale i razmišljam o tome kako mi je stan pun dima i kako ne smem da se pomerim, da uđem u taj oblak, da se sklonim Anji iz vidokruga. Tu sam, sa njom, iako smo nemoćne, zajedno smo u paklu: ja bukvalno, a ona kao svedok.
Čujem sirene, Anja izveštava da sa svog prozora vidi da su stigla dva kamiona vatrogasnih kola.
Stojim i posmatram svoj stan u mraku, sa terase. Iznajmljeni stan, pun mojih stvari. Pun knjiga. Kale su i u dnevnoj sobi, Anja mi ih je kupila. Tamo malo dalje su slike superheroja koje mi je mama slikala. Pored je ogledalo koje je Anja pravila, naša slika, u uglu su knjige koje sam kupovala godinama, 3/4 pročitane. U sobi iza, ne vidim, ali znam, na krevetu je čista i ispeglana posteljina, koju sam stavila baš tu noć, kako bih spavala u novom i mirisnom, kako bih taj dan započela kao nov i svež.
Na noćnom stočiću knjiga koju sam počela da čitam, koju su mi kupili mama i tata prošle godine sa posvetom na kojoj piše “…i da prihvatiš i zavoliš sebe u potpunosti.”
Orman je pun stvari koje samo čekaju da budu nošene nakon karantina. Nekoliko puta oprane i ispeglane. Bade mantil stoji okačen na vratima. Preko njega prebačen još jedan, sa velikim znakom Wonder Woman. Iznad vrata od kuhinje slika sa istim takvim znakom.
U kuhinji moja sveska sa receptima koje zapisujem i isprobavam celog života.
Prljava šolja od kafe koju sam popila to popodne.
Sat navijen za 8:00, kako bih ustala i otišla do salona koji je konačno otvoren, da bih sredila nokte i podigla sebi raspoloženje.
Ispod TV-a u dnevnoj sobi je Nikolin Sony, koji mi je ostavio da se ne bih “ubila od dosade u karantinu”.
Sve, baš sve to, u narednih nekoliko minuta može biti prah i pepeo. I ništa mi nije važno. Ništa ne želim da ponesem sa sobom.
Samo želim da vidim ljude, da zagrlim Anju koja me nemoćno gleda preko prozora i kažem joj da sam ok, da smo ok, da će sve biti ok. Da pozovem mamu i tatu koji su u vikendici i verovatno bezbrižno spavaju. Da zagnjurim nos u Bahovu mekanost. Da se uvučem Nikoli u zagrljaj.
3:24 Neko kuca na vrata. Anja mi sa svog prozora dobacuje: “Idi otvori!”
“Kome bre da otvorim?” izgovaram, umotana u ćebe dok kašljem i dalje.
“Verovatno su vatrogasci, otvori.”
Klimam glavom i idem ka ulaznim vratim. Hvatam se za kvaku i očekujem dimni zid. Otvaram oprezno i na stepenicama ispred sebe vidim osobu u punoj opremi, čađavu i garavu kako zaviruje preko gelendera i gleda gore. Nešto progovaram, vičem, i iskreno, ne sećam se i dalje šta.
On se polako okreće i silazi niz stepenice. Ulazi u moj stan i zatvara vrata za sobom.
Stojim u hodniku, iza mene je paket prolom vode i mamino platno za slikanje koje je tata trebalo da pokupi i ponese joj. Ispred mene stoji vatrogasac kom ne vidim lice od maske. Paralelni univerzum.
U mom, te večeri obrisanom, hodniku stoji čađavi čovek od 2,5m i izgovara, najmirnijim glasom na svetu: “Dobro veče, jesi li dobro?” Kroz mene prolazi utisak da je Supermen lično došao da me izvuče iz plamena, da je viši od mene za 3 glave i da je sada, ovog trenutka, baš sve u redu. “Jesam.” izgovaram jedva, kašljući. “Ima li još nekoga u stanu osim tebe?” osvrće se oko sebe. “Ne, samo ja” , “Super, hajde polako se obuj, a ja dolazim brzo po tebe.” Klimnula sam glavom, a on je izašao i zatvorio vrata za sobom.
Uzela sam patike, duks, telefon i naočare i stala pored vrata da ga sačekam. Ponovo kucanje, lagano i nežno, bez panike, stresa i nervoze. Otvaram vrata, a Supermen ulazi ponovo, noseći nekakvu vreću, za koju mi objašnjava da je maska. Da će mi je staviti na glavu, a ja da dišem najnormalnije, jer je ona povezana sa njegovom bocom, pa da polako krenemo dole.
2 dana kasnije setila sam se da sam ga pitala: “Moja sestra je u zgradi pored, mogu li da pređem kod nje?” Nasmejao se i rekao da ću moći za 20ak minuta da se vratim u stan, ali da mogu i kod nje. U tom trenutku, verovatno sam mislila da će me staviti u kamion i povesti sa sobom. U tom trenutku, verovatno sam mislila da će se cela zgrada srušiti. U tom trenutku, verovatno nisam ni mislila.
Izlazimo iz stana i silazim niz stepenice. Ispod mene je crno blato i prašina. Zidovi su crni, gelenderi takođe. Svetlo je upaljeno, a vidljivost je kao da samo jedna sveća gori i obasjava celu zgradu. Sijalice su crne. Plafonjere su crne. Prozori su zatamnjeni. Idem korak po korak, daleko mirnije i sporije nego pre samo dvadesetak minuta. Osvrćem se na svakom drugom koraku da vidim da li je on tu, ali on hoda za mnom, drži me za ramena i pokazuje mi kuda da prođem.
Silazimo do ulaznih vrata kroz koja prolazim svakodnevno, a ispred njih je ogroman vatrogasni ventilator. Iza njega vidim ljude koji trče i smenjuju se. Policiju sa notesima ispod ruke, dva vatrogasna kamiona, petnaestak, a možda i stotine vatrogasaca i različite ljude, komšije. Među svima njima, Anju – u plavom bademantilu i japankama na nogama.
Provlačim se pored ventilatora, silazim niz stepenice, na pola staze do ulice zaustavljam se, gospodin Supermen mi skida masku i pita da li sam u redu. Smejem se i klimam glavom, zahvalna. I živa.
Pritrčava mi Anja i grlim je jako najjače. Govorim ili mislim “sve je ok”. Ona misli, kako mi je posle rekla “Nek’ se sruši cela zgrada sad.” Nebitno je. Sve je potpuno nebitno. Živa sam.
…
“Dobro je, goreo je samo podrum, nema štete u stanovima.”
“Super ste prošli!”
“Hvala Bogu, sve je ok.”
“Nemoj da pričaš? Koji si baksuz. Ćuti, bitno da si ok.”
“Zaje**vaš?! Idi u crkvu, upali sveću.”
Istina. Sve je ok. Kada sam otvorila vrata od stana, umesto dimne zavese mogla sam da vidim gelendere koji se tope.
Umesto komšijinog lupanja na moja vrata, moglo je da me ne probudi ništa. Više nikada.
Umesto da sam se vratila u stan, mogla sam da nastavim dole i ostanem.
Mogla je vatra da uhvati gasnu stanicu.
Moglo je… Ali nije.
Živa sam.
Sledeće noći sam se probudila u 3:15, u Anjinom krevetu.
Živa sam.
10h sam razmišljala o večeri pre toga.
Živa sam.
Kako sam poželela laku noć Nikoli? Možda sam se previše smejala dok sam se dopisivala sa prijateljima? Šta je poslednja poruka koju sam poslala Anji? Kada sam se čula sa mamom i tatom?
Živa sam.
Mogla sam da ne budem.
Živa sam.
…
Otvorila sam svoju garavu, prljavu, čađavu žutu torbu iz koje je virio laptop, naguran u pola noći u mraku. Smejala sam se svojoj psihopatskog racionalnosti, pasošu i koverti koji tu stoje.
I računaru – istom onom na kom ću zapisati hronologiju jednog požara. Onog koji mi je spasio život. Onog koji me je probudio na vreme. Onog koji me je naučio da su u mojoj torbi za slučaj opasnosti – samo ljudi.
Ko je u vašoj?
