Hodajući od Knez Mihajlove do Zelenog Venca pre neki dan, našla sam se u nezgodnoj situaciji. Naime, u jednom trenutku sam se zaglavila u masi ljudi koji su nogu pred nogu hodali ka stanici, verovatno umorni od posla, života ili jednostavno poneseni tempom kojim su se i svi ostali kretali. Iz sebi neobjašnjivog razloga, počela sam da se osećam klaustrofobično (inače ne patim od takvih sindroma) i počela da se krećem ubrzano – čak brže nego inače. Prolazila sam između ljudi, mimoilazila se sa njima, trudeći se da nikoga ne okrznem u prolazu i tako rizikujem zaustavljanje i izvinjenja. Kada sam konačno izašla iz podzemnog prolaza i udahnula (ne tako čist) vazduh ugledala sam još jednu takvu skupinu ispred sebe i nastavila da koračam između njih kako bih došla do svoje stanice. Istina, na cilju sam se našla sa njima, jer smo svi imali istu misiju – da sačekamo autobus i krenemo ka kući. Međutim ovo me je podstaklo na razmišljanje, i to ozbiljno!
Šta je to u ljudima što ih nagoni da se prilagođavaju svetu oko sebe? Šta vas zaustavlja da se istaknete? Šta vas koči? I još bitnije – ZAŠTO?
Priznajem, osetila sam ponos shvativši da nisam deo depersonalizovane mase, da imam svoju svest, da me jednoličnost guši. Bilo mi je drago kada sam uhvatila sebe kako snažno koračam između njih i krećem se ka svom cilju. Istina, zvuči malo smešno – išla sam ka autobuskoj stanici. Ali kako se ta situacija razlikuje od društva u kom živim – niz uniformisanih ličnosti koji se slepo pokoravaju truloj ideologiji? Bez perspektive, bez volje i bez ambicije da izgrade sopstvenu.
Nisam deo tog društva i ponosna sam na to što verovatno nikada neću ni biti. Verujem u različitost, verujem u autentičnost, verujem u Drugost.
Samo takvi, različiti, posebni i jedinstveni možemo učiniti nešto. Kreativni, stratezi, pozitivni, mladi ljudi – mi menjamo svet. Radeći brzo, efikasno, snažno i otvorenog uma. To neće učiniti usporena masa bez energije, poleta i snage. Samo mi.
Dobar deo svog života provela sam zbunjena, pitajući se zašto se ne osećam dobro u svojoj koži, zašto nikada nisam bila deo “ekipe”, zašto nisam imala sa kim da podelim svoja interesovanja i zašto nikada nisam delila tuđa. Međutim, u međuvremenu sam odrasla, možda ranije od “ekipe”, možda i pre nego što su svoje afinitete uspeli da artikulišu, mada sam sigurna da mnogi od njih još uvek nisu.
I shvatila sam koliko sam zahvalna, svojim roditeljima, svojoj sestri, sebi, jer su bili dovoljno snažni da me podrže u svim mojim ludim poduhvatima, svim mojim nerazumljivim misijama i akcijama, jer su se trudili da shvate sva moja komplikovana interesovanja i geekovske sklonosti, jer su stali iza mene kada sam upisivala fakultet koji je samo meni bio jasan, jer su slavili sa mnom svaku moju desetku iako nisu mogli da zapamte nazive predmeta, jer su ponosni na svaki moj uspeh jednako kao i na neuspeh.
Nisam htela da upišem ekonomiju – ne volim brojeve.
Nisam želela da upišem politikologiju – branim samo svoje ideologije.
Nisam ni razmišljala o pravima – nisam ni želela.
Upisala sam komunikacije. Jer su mi lepo zvučale. Jer sam volela (i volim svim srcem) da pišem, da pričam, da čitam, filozofiram… Jer sam znala od četrnaeste godine svog života, kada sam napisala knjigu, da je to moj poziv. Jer sam dovoljno rano odrasla da shvatim da treba da stanem iza sopstvenih ideala.
Nisam deo mase! Jedinstvena sam. I na svom putu sam pronašla jednako jedinstvene ljude. I volim ih sve koliko god da su različiti od mene. Jer su dobri. Kvalitetni. Moji.
Mi jedinstveni ćemo jednoga dana promeniti svet. A gde vi spadate?
