I tako se, tužno, u 27. godini života ugasila još jedna zvezda muzičkog neba. Ejmi je zaista bila osveženje u moru kiča i šunda koji su zlostavljali naša čula. Kako je neko rekao, njen glas je mirio istok i zapad i bio je prepoznatljiv ton u svakoj kvalitetnoj plejlisti.
Muzika je njenom smrću izgubila i previše. Mogla je da dostigne uspeh kakav su brojne zvezde pre nje mogle samo da sanjaju. I to sa neverovatnom lakoćom. Samo svojim glasom i dobrim pesmama koje je nizala, jednu za drugom.
Međutim, sama je izabrala svoj put. Pevačica Ejmi Vajnhaus pronađena je mrtva u svom stanu, u subotu,oko 17 časova. Pretpostavlja se da je uzrok smrti bio koktel narkotika koji je poznata pevačica unela u svoj organizam. Nakon što je mrtva ležala u svom stanu 6 sati, pronašao ju je njen telohranitelj.
E tu se javlja velika moralna dilema. Da li i kako žaliti nekoga ko je svojevoljno odlučio da okonča svoj život, i to prekomernom dozom narkotika?! Duša me boli što je jedan takav vokal nestao iz sveta muzike, i što će umetnost ostati uskraćena za takvog genija i takav talenat. Međutim, smrt Ejmi Vajnhaus kao zasebni događaj, u meni ne uspeva da probudi emocije.
I sada će brojni “dušebrižnici” možda reći da sam bezosećajna i hladna, međutim, smatram da je hladan bio upravo jedan takav sebičan potez, koji je on povukla zadavši bol prvenstveno svojoj porodici, pa na kraju krajeva i obožavaocima koji su je pratili u stopu, tokom njene karijere.
Ne, nije kriv njen bivši muž koji ju je uvukao u svet droge. Ne, nije kriv ni njen menadžer koji ju je stvorio, i koji će zaraditi pozamašnu sumu novca na njenoj smrti. Nikako nisu krivi ni njeni roditelji, koji su, samo oni znaju koliko puta pokušali da joj pomognu. Jer sigurno, ni jedan roditelj ne bi sedeo mirno i gledao kako mu rođeno dete srlja u smrt.
Kriva je samo i isključivo ona, koja se odvažila da oduzme sama sebi život, onog trenutka kada je prvi put zakoračila u svet, odnosno polu-svet narkotika.
Svi se mi rađamo sami, i isto tako napuštamo ovaj svet sami.
Zato je sve što mogu da kažem, svima koji sažaljevaju i jadikuju nad zlom sudbinom Ejmi Vajnhaus, velika šteta za muziku. Samoubice ne žalim.
I.M.
Ne rađamo se svi sami. Samo oni koji koji imaju narcisoidne gadove umesto roditelja. Ostali dobiju roditeljsku ljubav i podršku i nisu ni svesni koliko je to bitno i koliko je bez toga teško – kao što, dok udišemo nevidljivi vazduh oko sebe, ne razmišljamo puno o njemu.
“Nikako nisu krivi ni njeni roditelji, koji su, samo oni znaju koliko puta pokušali da joj pomognu. Jer sigurno, ni jedan roditelj ne bi sedeo mirno i gledao kako mu rođeno dete srlja u smrt.”
Sigurno – nijedan NORMALAN roditelj. Ali Ejmi nije imala normalne roditelje. Imala je narcisoidne gadove koji su vrlo rado davali intervjue o tome kako su zaslužni za njen talenat i uspehe i kako, eto, brinu o njoj, ali ona je uvek, eto, bila problematično dete. Njena majka se šalila kako je trebalo da je ubiju dok je još bila mala. Njen otac se ponovo pojavio kada je postala poznata.
Ejmina greška je bila u tome što je ljutnju i destrukciju okrenula ka sebi, nikada se ne buneći protiv njih. Prema njima je bila dobro, poslušno dete. Da je kao Kristina Agilera, na primer, shvatila zašto i na koga je ljuta, ne bi ubila sebe.
Autodestrukcija se ne dešava slučajno, zato što nekome padne na pamet da se uništava iz hira ili obesti. Za to je potrebno mnogo mržnje prema sebi. A to se uči od roditelja.
Blago onome ko ne razume.
Da, svakako se rađamo sami, kao jedinke. Okolina, pa i roditelji, olakšavaju nam put kroz život, ukazujući nam na prepreke na koje možemo naići usput. I to, ukoliko imamo sreće. Ali svoju ličnost sami formiramo, kao i svoju svest, samostalno opažamo, samostalno koračamo, nismo ničije marionete. Kao što sami preuzimamo zasluge za svoje uspehe, samostalno treba da prihvatamo i posledice svojih postupaka. I kada neko samostalno odluči da digne ruku na sebe, u svetu gde neki drugi manje srećni, manje prihvaćeni, nevoljeni, netalentovani, često i bolesni daju i poslednji atom svoje snage da prežive svaki sat i dočekaju novo jutro, ja, lično, kao ona jedinka sa početka, ne mogu da osećam sažaljenje.
Rekoh već da zbog toga mogu biti smatrana bezosećajnom, mada samu sebe tako ne vidim.Taj teret sam spremna da preuzmem, jer mi taj osećaj nadoknađuje pogled na sve one nesrećne u svetu koji malim koracima napreduju ka boljoj budućnosti, bez obzira na težinu svakodnevice.