Za razliku od velikog broja mojih prijatelja i poznanika, ja sam imala tu ludu sreću da na vreme shvatim kojim putem u životu želim da krenem. Jednostavno govoreći – od sedmog razreda osnovne škole, imala sam skoro pa apsolutno jasnu viziju o tome čime ću se baviti. Ili bar – odakle ću početi. Još jednom, hvala mojim roditeljima koji su me podržali u mojoj viziji iako im, sigurna sam u velikom broju slučajeva sigurno nije bila u potpunosti jasna. Kroz ovaj tekst shvatićete, da nije zapravo ni meni bila u svakom trenutku, ali vremenom sam uspela da je iskristališem, kako bi me dovela na mesto gde se danas nalazim.
Kada sam počela da pišem svoju (nadam se, prvu u nizu) knjigu, po prvi put sam prepoznala osećaj koji i dan danas imam kada pišem, a to je apsolutni zen! Naravno, ovaj zen se sastoji od osećaja apsolutnog mira, nepomućene koncentracije, vulkana različitih intenzivnih emocija, inspiracije i nirvane. U tim trenucima sam bila presrećna jer sam pronašla nešto što će me držati fokusiranom na nešto što nisu adolescentski problemi, krize i patnje kroz koje smo svi neminovno morali da prođemo. Kako sam odrastala, shvatila sam da pisanje nije samo bekstvo od pubertetskih kriza već moja sigurna luka, nešto čemu ću uvek moći da se vratim, što me čini istinski srećnom i pruža mi savršen ventil i način za uspostavljanje balansa svesti, želja i mogućnosti.
Iako sam u sedmom razredu imala realan okidač, kada sam u svojoj podsvesti uspela da pronađem razlog za takve emotivne izlive, posebno kroz pisanje dečije literature, naučne fantastike i druge žanrove koji su mi pružali mogućnost da oslobodim svoju maštu, inspiraciju i kreativnost, počeci mog “stvaralaštva” sežu u period mnogo pre toga.
Pored toga što sam, kao što ste do sada verovatno primetili, isključivo prozni tip pisca, nekada davno pisala sam i poeziju. Iako je bila na daleko primitivnijem nivou od mog današnjeg stila pisanja, moja poezija je imala čak i cikluse – pred-adolescentski i duboko-adolescentski.
Prvi se svodio na tematiku – Mama, Tata, Sestra, Baka, Selo, Proleće, Leto, Jesen… , dok se drugi bavio daleko ozbiljnijim problemima – Prva ljubav, Osnovci, Drug iz klupe, Tuga… Moram priznati da se u par navrata moja mama iskreno zabrinula za mene, posebno jer sam u određenim trenucima pokazivala znake sklonosti ka depresiji – i zaista sam bila na ivici u jednom trenutku. Čak me je zamolila da neke od tih pesama sklonim i počela da mi kupuje knjige vedrije tematike. U tom trenutku nije shvatala, kao što verovatno nisam ni ja da su moje pesme samo put koji sam morala da prođem, a koji me je spasio od nekih ozbiljnih kriza koje su se rojile u mojoj glavi. Zamislite dete u četvrtom razredu osnovne škole koje polako zapada u depresiju, analizirajući dešavanja oko sebe, odnose među ljudima kao i nepravde koje nas okružuju. Pesme su bile moj beg.
Međutim, snagom volje, podrškom svoje porodice, sviranjem, čitanjem i intenzivnim pisanjem, uspela sam da prevaziđem ovaj emotivni kolaps i nastavim dalje. U gimnaziji sam pomešala ovu strast sa svojom oduševljenošću Internetom, njegovim mogućnostima i svojim brojnim geekovskim sklonostima i počela da pišem blog. U početku rekreativno amatersko pisanje preraslo je u ozbiljan “zanat” i alat kojim sam želela da pomognem ljudima, uputim ih ili ih bar obavestim o temama o kojima moraju nešto da znaju.
Svoju ljubav sam nastavila da negujem na fakultetu, studirajući komunikologiju koja mi je dozvolila da razvijem svoje sklonosti. Pisanje sam uspela da stilizujem, oblikujem i prilagodim svakoj traženoj formi – kreativnoj, obaveštajnoj, kratkoj, dugoj.
Zahvaljujući pisanju i zahvaljujući svom blogu upoznala sam fantastične ljude – geekove, aktiviste, mlade, starije, kreativne, preduzimljive; učestvovala sam u različitim humanitarnim akcijama, pisala sam o njima, družila se…
Neki od njih, kao što je Darko, danas više nisu sa nama i praznina koju su ostavili za sobom je nemerljiva, niti može biti opisana ovozemaljskim rečima. Darko, gde god da se nalaziš, znam da si uvek sa nama – takav čovek se retko rađa i za sobom ostavlja veliki trag.
Danas, od pisanja živim i to me čini neizmerno srećnom. Svesna sam da sam među retkima i na tome sam duboko zahvalna svima koji su mi na mom putu pružili podršku.
I da, znam da “danas svako misli da je pisac”, ali isto tako sam svesna da su retki oni koji to mogu sa ponosom reći. Ja mogu. I želim. Bavim se time od kada sam naučila prva slova, od kada sam pročitala prvu knjigu, od kada sam uzela olovku u ruku. Pišem i volim da pišem. Pišem gde god da se nalazim, pišem za tastaturom, pišem na moru, pišem na zimovanju, pišem kada sam bolesna, pišem kada sam zadovoljna. To me čini srećnom i ponosnom. I kada me sa police u knjižari jednog dana budu gledale korice moje knjige, setiću se ovog teksta i ponoviću sebi:
Ja sam pisac.
Drzim te za rec 😉