Odrastanje u Beogradu, u stanu uz brojne obaveze mojih roditelja, sestre i moje malenkosti , uz veliki broj pogodnosti nosilo je i nekoliko značajnih mana. Jedna od većih je i ta što nikada nismo uspeli da uskladimo slobodno vreme, pa da ga poklonimo nekom malenom kućnom ljubimcu.
Bilo je raznih pokušaja “podmićivanja” tate i “razneživanja” mame po pitanju kupovine psa, međutim, problem koji je bio veći od tatinog veta na odluku bio je i razmimoilaženje u sestrinim i mojim idejama. Naime, u naš stan, oplemenjen kabastom gariniturom, maminom kolekcijom “jin-jang” figurica, sobnim cvećem i obimnom tatinom i mojom zbirkom tehničkih uređaja (koji za sobom vuku mnogo, mnogo kablova), ona je želela da uvede Cane Corso. Sa druge strane meni je oduvek bila želja da imam malenog Snupija, Bigla. Tako da je koren problema zapravo ležao u tome.
Međutim, godine su prošle, obe smo odrasle, pa se nekako ta ideja i izgubila sa porastom obaveza. O tome je prestalo da se priča, razmišljalo se o drugim prioritetima, pa je potencijalni novi član porodice ostao uskraćen neko vreme za toplinu našeg doma.
Ali, kako to najčešće biva, kada se niko od nas nije nadao dobila sam na poklon nešto toliko divno da nikada nisam mogla ni da pomislim da bi mi se baš toliko svidelo – štene Bigla, našeg novog vođu – Baha! Ušao je u naš dom kao što štenci to uglavnom čine – razigrano i neartikulisano, udarajući njuškom i šapicama po delovima nameštaja, jureći svoj rep u krug, i naravno njuškanjem i obeležavanjem teritorije.
Maženje i lajanje mu je omiljeni deo dana, ukoliko van konkurencije stavim četiri obroka oko kojih potpuno poludi. Prevarant je i manipulator, pa je u stanju da 15 puta uradi nešto dobro da bi dobio keks, a isto tako da u inat uradi nešto loše jer je nezadovoljan. Svako jutro u 6h počinje sa cviljenjem, pa odmah zatim usledi prevaspitavanje, sve do doručka koji je u 8h.
Ko me poznaje, neće mi verovati da sam svako jutro na nogama od 7h trčeći sa Bahom po kući, jureći ga po novinama i bacajući mu loptice, ali zaista – to je istina! Jer kada izađem iz kuće na pola sata i vratim se, a on počne da skače po meni i vrti repom ili kada onako pospan izađe iz svoje korpe i počne da se penje na moja kolena, shvatim koliko je dragoceno imati jednu takvu dušu u kući.
Tek sada, posle skoro dvadeset i četiri godine mog života počinjem da shvatam sve ono što su mi brojni vlasnici pasa pričali ceo život – količina ljubavi koju je on spreman da vam pruži i sreće koju unese u vaš dom, dovoljna je da otopi i ledeno srce. Bah nam jednostavno ulepšava dane.
Takođe, moram pohvaliti i ponovo napisati manji omaž mom velikom pomagaču – Internetu. Da mi nije bilo servisa kao što su MojBigl ili Bigl-Srbija ne bih se nikako snašla sa odgajanjem ovog malog stvora. Velikodušnost ovih zajednica ljudi koji dele ljubav prema ovoj rasi je neizreciva. Na svako moje pitanje imali su odgovor spreman u roku od… odmah! Svaka moja panika bila je neutralisana pozitivnim stavom i objašnjenjima koja su mi stizala sa različitih adresa. Zahvaljujem im ovom prilikom na tome, jer verovatno nisu ni svesni koliku uslugu čine nama početnicima koji, najblaže rečeno nemamo pojma kako se gaji štene.
I naravno, jedno veliko hvala za Branka koji mi je ulepšao dane i život ovim poklončićem!
P.S. Ko je raspoložen da upozna Baha, svratite, on vas čeka 🙂
I.M.
Haha sviđa mi se tvoj eufemizam za ‘skače, lupa i piški po stanu‘ 🙂 :*
Nije šija nego vrat 😉