Kažu da je čovek bogat onoliko koliko ima prijatelja.
Meni tu nešto nema logike, jer gotovo svake godine bankrotiram za rođendan kada pozovem “samo najuže društvo”.
Šalu na stranu, kad su prijatelji u pitanju, ja sam Rokfeler. Pažljivo i marljivo sam ih “skupljala” kroz život, čuvala, zalivala, vodila sa sobom i delila sa njima i dobro i zlo.
Imala sam tu ludu sreću da pronađem veliki broj sebi sličnih ljudi, pa su tako brojna moja prijateljstva luda i burna. Kreativna, puna emocija, strasti, inspiracije i varnica.
Jedno takvo je svakako ono sa Jelenom. Započeto naivno, u malenoj antikvarnici, kroz par reči i pogleda. Nije bilo potrebe za pričom, energije su nam se prepoznale, i na gađenje moje voljene kume, starog, dobrog bika, dva lava su sklopila prećutni pakt o prijateljstvu na duge staze.
U tom periodu, Jelena je bila na svom putu usavršavanja veština u izradi nakita.
Ona je to nazivala nakitom, ali jedan pogled na neki od njenih komada otkrivalo je čitave priče koje su stajale iz tih poteza, ideje, motive i slike, potpuno menjajući smisao i definiciju asesoara. Gledajući tako nešto – vi postajete nakit toj umetnini, a ne obrnuto.
Zaljubljena u njene radove i zadivljena njenim umećem (jedna ja, koja se i dan danas stidi svog rukopisa), pratila sam svaki korak na njenom umetničkom putu. Uz naše prijateljstvo, rađala se i neka neobična kreativna veza, dva zaljubljenika u mitsku fantastiku, zmajeve i magiju.
Iako mi je teško da se zaustavim u pisanju i opisivanju njenih radova, moraću to da uradim, jer sam obećala sebi da ovo neće biti tekstualna objava, već ona koja će evocirati jedan magičan dan, nastao kombinacijom tri energije, kada me je Jelena pitala da joj, po ko zna koji put, budem model za fotografisanje njenih umetničkih komada, a ja, po ko zna koji put, očarano prihvatila ponudu.
Dan je počeo jednostavno, na prelepoj lokaciji u Novom Sadu, u čuvenoj kući Bo Inside, još jednom umetničkom delu Bobe Stević.
Uz nekoliko krofni, par šalova i torbica ručne izrade, Bubish Marish.
Nakon prvih nekoliko škljocanja, napravile smo pauzu uz listanje britanskih Vogue izdanja u kojima je Jelenin nakit stekao i svetsku slavu i koji su joj pomogli da globalna modna industrija zapamti njeno ime i stvaralaštvo.
U tom presvlačenju, smejanju, listanju časopisa i kuvanju kafe, odjednom je zazvonio telefon, a potom i zvonce na biciklu koji je doneo novi komad inspiracije. Dan je dobio novu dimenziju dolaskom Majestic Dreamera, čoveka koji je dostojan tog imena svojom kompletnom ličnošču. Florista svojom dušom, a sanjar životom.
Doleteo je kao povetarac sa Dunava i omađijan kamenjem sa Jeleninog nakita, počeo da prosipa svoje ideje, predloge i vizije.
Nije prošlo ni pola sata, već smo bili u kolima, na putu ka njegovom stanu u potrazi za cvećem i rekvizitima. Nije prošlo ni dva sata nakon kojih je ovaj čarobnjak i profesionalni dekorater pred našim očima stvorio čaroliju.
Istina je da neke trenutke ne zaboravimo nikada, ali lepo je memorisati ih, makar i sa godinu dana zakašnjenja.
Ovo sećanje živeće zauvek i goreće kao sveće na ovim slikama stapajući se sa nekim budućim koji tek dolaze i koji će tek ostaviti svoj pečat.
Jer to je životni smisao svih nas kreativaca, da živimo lepotu i da ulepšavamo život – šta god nam on nudio.
