Kažu, ko nije grešio – nije ni živeo. Pa se svi trudimo da ugrabimo svoj mali komadić neba, kako bismo se hvalili, kada dođe naš dan, da imamo za šta da umremo. Imamo li? Ili je taj sveopšti strah od smrti ono što nas drži u mestu i tera da činimo dela nesvojstvena nama samima, podsvesno prolongirajući dan „odluke“.
Strah. Orgazmično osećanje. Prkosi zadovoljenju, ali golica do granica izbezumljenja. I nikada se ne zaustavimo. Plašimo se uvek i svega, strah nas drži na oprezu. A opet, i kada ne znamo čega se plašimo, dovoljno nam je da znamo da taj osećaj živi.
Iako svi mrzimo strah.
Kao samog Đavola.
A bez njega ne možemo.
Plašeći se Đavola, otkrivamo sebi tajnu o našim skrivenim težnjama. Mi njemu zavidimo. Želimo njegovu slobodu, njegovu moć. Želimo da ostvarimo sve nekonvencionalne želje i da zadovoljimo svaki nagon koji prkosi standardnim okvirima humanog. Želimo da se saživimo sa njim. Želimo da smo On.
Posmatrajući ga kako ruši sve barijere, granice, obara hijerarhije, prkosi standardima, plašimo se snage njegovog zadovoljstva. On je sve. U svojoj ostvarenosti.
A mi? I dalje težimo. Posmatramo. Kršimo na sitno. Izlažemo se kratkoročnom strahu. Težimo sigurnosti. A ona nas sve dublje uvlači u apokaliptičnu viziju budućnosti koja donosi samo novu monotoniju. Jednako napornu kao staru.
Dozvolite sebi da želite. To je najmanje što možete.
I.M.
Odlican tekst,sve pohvale !
Hvala puno!
Bas mi je drago sto te poznajem i sto cu jednog dana kad te ljudi budu citirali reci: Thats my girl!
Hvala ti puno, znači mi podrška! Posebno od tako kvalitetne osobe!
Poslednja dva teksta mi se posebno dopadaju. Takođe, ranije sam čitao neke od tvojih predhodnih tekstova i mislim, mada nisam neki kriterijum da tako nešto iznosim, da su ti tekstovi vremenom sve bolji.
Puno sreće i ideja u narednim pisanjima!
Hvala, Srđane!
Duži period nisam pisala, a poslednja dva teksta su novijeg datuma. Vremenom su mi sazreli stavovi, samim tim i pisanje. Ali stare tekstove čuvam, jer su obeležili upravo taj proces sazrevanja, a vredi zadržati neke uspomene.
Biće još novih, već su u pripremi. Hvala na lepim rečima!
Јеси ли размислила да ли се можда ради о жељи да се нешто научи о томе шта је зло, а не нужно да се ради о самој жељи да се (макар делимично) зло постане или нешто зло уради?
Želja o kojoj govorim nije svesna, već predstavlja proizvod skrivenih težnji svakog ljudskog bića. Svi imamo i svetlu i tamnu stranu. A kada je reč o želji da se o zlu uči, ona je na nivou svesti svakoga od nas. Ukoliko ta želja ne postoji, mi postajemo društveno “neprihvatljive” jedinke. Osnovno je da znamo razliku između dobrog i lošeg, zar ne? Iz tog razloga nisam pisala o tome, smatrajući da se svesno stanje podrazumeva. Ovde je reč o čistoj podsvesti i svim onim nivoima naše prirode koje ne razumemo, već su samomstalno konstituisani posredstvom faktora naše okoline na koje često zatvaramo oči, a prisutni su kao i svi oni “društveno prihvatljivi”. Apsolutno se slažem da je želja za percepcijom razlike između zla i dobrog neophodna za zdravo postojanje svakoga od nas.