Neke odluke se donose srcem, neke glavom, ali sve odluke se donose sada.
Kada malo bolje razmislite, sve što vam se u životu dešava, dešava se sada. Prošlost ne postoji, budućnost je neizvesna, sadašnjost je sve što imamo i čime raspolažemo. Poimanje vremena je oduvek golicalo moju maštu i navodilo me da se zapitam da li je sve što sam učila tačno ili je moguće preispitati sve teorije prostorno-vremenskog kontinuuma i dovesti u pitanje postojanje ove kategorije.
Sličan “problem” imam i sa prostorom, ali manje vremena posvećujem razmišljanju o tome. Jednostavno je: kada vozim i primetim iza sebe automobil koji se kreće nepravilno, bez jasno određenog pravca, nemoguće je uzeti trenutak i zapitati se da li ono što ne vidimo zapravo postoji, već moram instant prihvatiti činjenicu da će pokušati da me pretekne bez prethodne najave i uskladiti svoju vožnju sa tim.
Nego, da se vratim na problematiku poimanja vremena. Nije to nešto čega sam se danas setila i odlučila o tome da pišem. To je nešto u skladu sa čim živim godinama. Razlog zašto sam se opredelila da iznesem to u javnost jeste činjenica da sam u prethodnih nekoliko meseci sa prijateljima razgovarala o načinima na koje donosim odluke i pomagala im da, prateći ovu filozofiju razreše neke svoje dileme i pomire se sami sa sobom.
Iako je u mojoj svesti ta priča potpuno jasna, nekada mi je teško da verbalizujem ovaj sistem, ali evo, pokušaću sada i ovde to da učinim, a kome ne bude jasno, neka bude slobodan da postavi potpitanje, pa da mu dodatno zakomplikujem i prostor i vreme. 🙂
Pa da počnem. Kako bih sebi olakšala, postaviću svoj sistem kroz prvo lice jednine što znači da ću subjekat oko kog se priča formira biti upravo ja.
Ja sam konstanta. Od trenutka kada sam se rodila, živim u sadašnjosti, kao i nešto više od 7 milijardi ljudi na planeti. Moja sadašnjost skrojena je od poteza koje sam pravila u nekoj drugoj sadašnjosti, odnosno prošlosti. Moja buduća sadašnjost, odnosno budućnost biće direktna posledica moje trenutne sadašnjosti u kojoj funkcionišem. (Znam, previše sadašnjosti u jednoj rečenici, ali ne postoji drugi način da raščivijam ove peripetije.)
Ja danas sam ista osoba kao i ja juče i ja sutra.
Ljudi koji me poznaju, a i ostali koji čitaju moj blog, a ipak se nismo lično upoznali, mogu da naslute da sam se ceo život deklarisala kao štreberka. Ponosno to kažem. Ne želim da elaboriram i trošim prostor i reči na to, ali recimo da sam osoba koja svaki potez dobro promisli, detaljno analizira i na kraju donese odluku u skladu sa svim rezultatima te analize.
Dešavalo se, kao i svima, da te odluke odnesu određene žrtve, bilo materijalne, bilo “ljudske” pa sam tako često kroz život etiketirana kao hladna, bezosećajna mašina. Ne nužno tim redosledom, ne nužno tim rečima, ali jasna vam je poenta.
Ono u čemu se moja bezosećajnost ogleda jeste u sposobnosti da razdvojim emotivno od racionalnog. Da, sposobna sam da s vremena na vreme isključim emocije, tj. da ih zaključam u dečiju sobu, da ne smetaju odraslima dok rade na ozbiljnim projektima. Isti oni, gorenavedeni ljudi koji me poznaju znaju opseg mojih emocija i emotivne angažovanosti, pa neću to posebno objašnjavati i pravdati, jer ne osećam potrebu za tim.
Elem, zašto je sve to važno?
Pored svih onih najlepših osobenosti emocija, jedno od njihovih osnovnih zaduženja jeste da mute razum i sprečavaju ga da radi svoj posao. U situacijama kada razum mora da donese odluku, emocije daju sve od sebe da mu skrenu pažnju, izmeste fokus i poigraju se sa prioritetima. Ukoliko racio položi ovaj test, sledeći poligon koji mora da prođe jeste istrajnost. Sada kada je naša svest u situaciji da samo mora da “izdrži”, osećanja se tiho ušunjaju u dvorane uma i počnu da čačkaju sve osetljive tačke i da golicaju razum dok se konačno ne opusti i ne padne.
Zato – dečija soba, ključ, katanac, ko ih pipne, magarac!
Kako? Pa, teško. Naravno da je teško. I naravno da razum mora da ima ozbiljne mišiće da bi položio i taj test.
Ali hajde sada da se vratimo par koraka unazad i da vidimo zaista, kako ja to radim.
Kao što rekoh, štreberka u meni je sklona da sve analizira. Baš iz tog razloga, uvek imam jaku argumentaciju pre nego što donesem konačnu odluku, što automatski eliminiše potrebu da preispitujem ispravnost iste i sumnju da je ona doneta u afektu.
Ono što sam primetila kod svih ljudi iz mog okruženja (uključujući i mene, pre nego što sam počela da primenjujem ovu filozofiju) jeste tendencija da sebe iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti posmatraju kao tri potpuno odvojene ličnosti. U tom slučaju imamo Ja1, Ja2 i Ja3 ličnost.
Evo kako se to ispoljava:
Ja2: Imam sada nešto vremena da završim ovaj tekst koji će mi sutra biti potreban. Hm. Ma nema veze, nije toliko hitno, pustiću sada seriju, pa ću večeras pred spavanje to da obavim.
(već nakon izgovaranja ove rečenice, Ja2 postaje Ja1)
Ja3: (kasnije te večeri) Budna sam već skoro 18 časova, ujutru moram da imam spreman ovaj tekst, zašto nisam to ranije završila?! (podsvesno počinje da se budi bes i ozlojeđenost prema Ja1 jer nas je, ponovo, izneverila i nije završila svoj deo posla)
Ovo je najjednostavniji mogući primer, jer smo, sigurna sam, svi mi prošli kroz tu agoniju, bilo tokom studiranja, na poslu ili u nekoj drugoj životnoj situaciji.
Ali ono gde se sve komplikuje jeste proces donošenja odluka. Najteži deo ovde je izolacija emocija koje utiču na razum. Bilo da je reč o promeni posla, promeni partnera, promeni mesta za život, promeni životnog stila, promeni režima ishrane ili bilo kom dugoročnijem procesu, javlja se problem istrajnosti.
Sada, u ovom trenutku je od presudnog značaja da prihvatite i shvatite da su Ja1, Ja2 i Ja3 zapravo jedna ista osoba, odnosno JA.
Jednostavno rečeno – Ja1 je uradila ozbiljnu analizu situacije, utvrdila sve probleme i izazove i dala nekoliko predloga kako se to može rešiti. Ja2 je donela odluku u skladu sa analizom Ja1. Ja3 ima samo jedan zadatak – da se osloni na Ja1 i Ja2, veruje njihovoj analizi i izdrži proces tranzicije sve do tačke kada prestane da “boli”, “golica”, “umara” ili “izaziva”.
Kada postignete to, tada ćete znati da ste i sami u skladu i da ne postoje brojevi. Postojim JA i postojim SADA.
Može biti da se cela moja filozofija može svesti na motivacionu poruku – verujte u sebe, ali ne želim da banalizujem priču do tog nivoa. Kada se uspostavi sklad, možete otključati dečiju sobu i početi da puštate emocije, jednu po jednu da testiraju vašu istrajnost. Tada ćete, kao svaki brižan roditelj da obavite vaspitni razgovor sa svojim osećanjima i složite ih tako da ne prave haos, već da budu strpljiva.
Jasno mi je da ovo zvuči hladno i isprogramirano, ali ako pokušate sami sa sobom da analizirate svoje prethodne odluke, prekršena obećanja, pogažene principe, da brojite koliko puta ste zažalili jer ste poklekli, odnosno promenili odluku zbog najezde emocija, koliko puta ste radili protiv sebe, shvatićete da je ovo najsigurniji način da sutra Ja3 bude zahvalna Ja1, odnosno – da budete ponosni na sebe.
Setite se ovoga sledeći put kada vam padne na pamet da prekršite dijetu, pomirite se sa bivšim ili ne izađete na ispit.
I da zaključim u veselom tonu – osloni se na sebe sad ti, veruj ti sve…
I.M.
