Koliko puta dnevno imate priliku da čujete „to je potpuno normalno“ ili „nenormalna situacija“? U svoje ime mogu da kažem – previše. I da li se svaki put slažete sa navedenom konstatacijom? Retko.
Ko formira kriterijume normalnosti? I ko može pouzdano zaključiti šta je u ovom svetu koji delimo sa još šest i po milijardi ljudi „normalno“?
Od kada je sveta, politika mase se svodi na kategorizaciju. Bila u pitanju klasa, rod, pol, religija ili nacionalnost, oduvek je postojala jedna dominantna grupa, u odnosu na sve Druge, marginalizovane. Da li je to samo još jedno od oruđa vlasti kojim kontroliše narod kojim upravlja ili samo sistem ciljane diskriminacije nekih delova populacije, teško je odgovoriti. Međutim, jedno je sigurno: Drugost se ne prašta.
Svaki izlazak iz jasno ograničenih prostora koje nameće postojeći društveni poredak, oštro se kažnjava momentalnom marginalizacijom, bez mogućnosti povratka u dominantni položaj. I plaća se izuzetno visoka cena.
Da li vredi boriti se, odnosno uključiti se u bitku koja se vodi vekovima i koja za cilj ima da dekonstruiše vladajući poredak i ogoli suštinu svetske upravljačke politike? Borbi se ne vidi kraj, ali svaki pomak predstavlja skidanje još jednog sloja zavese koja svakim danom sve više magli vid laičkom posmatraču društvenih zbivanja.
Svaki novi borac predstavlja još jedan korak dalje u dešifrovanju Matriksa u kome živimo. Bitno je podići zavesu, koliko god snage bilo potrebno za to. Moguće je da je to jedan od najbitnijih zadataka koje ćete u životu ispuniti. I niko nije pošteđen, svi se nalaze sa druge strane pozornice, posmatrajući život koji se dešava mimo njih, iako se na prvi pogled čini kao da učestvuju u njemu.
Jednog dana, neki novi klinci živeće u svetu bez kategorizacija. Niko na ulici neće moći da im kaže – „ti nisi normalan“, jer će se izraz odnositi samo na matematičku kategoriju, nevezanu za bilo koji vid socijalizacije. Svet će biti bolji, samim tim i život u njemu. A „normalnost“ odnosno „nenormalnost“ će i zvanično izgubiti svoj društveni smisao, kao što ga već vekovima gubi u semiotici.
I.M.
U datoj ravni u kojoj je data prava p1 i tačka A postoji jedna i samo jedna prava koja prolazi kroz datu tačku i normalna je na datu pravu. Pravu p2 koja prolazi kroz datu tačku i normalna je na pravu p1 nazivamo normalom (okomicom) prave p1 u tački. 🙂
Kao što rekoh – matematička kategorija i ništa više od toga 😉
Dakle, po definiciji, jedna i samo jedna je normalna… sve ostale (koje su različite od te jedne) nisu normalne.
Problem je kad se to ‘primeni’ na društvo. Gde se razlike ne neguju, već se osuđuju. EU ima zanimljiv pogled na različitost, pa je čak i sam moto Evopske Unije: “In varietate concordia“.
Deklarattivno, svaka vladajuća struktura, uključujući i EU, staće iza te parole. Ali retke su one koje će u odlučujućim trenucima stati iza svog naroda, a u skladu sa istom. To je suština problema.
Sa reči – na dela.
Ljudi su jako ograniceni, ne znaju da iskoriste svoj potencijal jer im drzava to ne dozvoljava,,,,
Svako samostalno radi na sopstvenom razvoju. Država može donekle sputavati pojedince, ali nekada masa sa zajedničkom ideologijom može promeniti državu.
<3