Sada ću vam ispričati priču o jednom umetniku. Neki od vas su je sigurno čuli, a ostali svakako ne smeju propustiti priliku da to učine. To je priča koja će vam možda oduzeti dah, a možda ćete ipak ostati ravnodušni. Ali jedno je definitivno – svako od vas će se bar na jedan kratak trenutak zapitati: „Šta bih ja uradio da sam se našao tu?“
Reč je o jednom uličnom performansu, odnosno u ovom slučaju „metro“ performansu. Mladi umetnik poneo je svoju violinu i stacionirao se odmah pored ulaza u jednu od najprometnijih metro stanica u Vašingtonu. Svirao je Baha 45 minuta, za vreme najveće gužve, a za to vreme je kroz stanicu prošlo 1.100 ljudi. Nekoliko ljudi usporilo je svoj korak da čuje melodiju, njih par je ostavilo po novčanicu ili dve, međutim svako od njih je nastavio svojim putem kojim je pošao. Najviše pažnje violinisti su posvetila dečica, međutim roditelji u žurbi su ih ubrzo „poterali“ napred. Za vreme nastupa ovog umetnika, šestoro ljudi se zaustavilo na kratko da ga sasluša, a njih dvadesetak mu je ostavilo novac. Skupio je 32 dolara.
Kada je završio niko nije aplaudirao. Atmosfera je bila identična kao kada je počeo da svira. Reakcija je izostala.
Niko od ljudi koji su prošli, sem jedne ženske osobe nije prepoznao Džošuu Bela, jednog od najtalentovanijih muzičara na svetu, koji je 45 minuta svirao na svojoj 3.5 miliona vrednoj violini.
Originalni tekst možete pročitati ovde, a njegov nastup poslušajte ovde.
Neću komentarisati prirodu eksperimenta, neću komentarisati već izvedene medijske zaključke, neću komentarisati ni trenutak, neću komentarisati ni mesto.
Komentarisaću, kao i nekoliko puta do sada umetnost i naše vreme koje smo spremni da posvetimo istoj. Da li je umetnost postala pomodarstvo? I da li znamo da cenimo visoku kulturu ili je ona i dalje rezervisana samo za „više“ slojeve društva (oprostite na kategorizaciji, ni sama je ne volim)?
Nije potrebno pričati o sluhu ili o muzičkom ukusu, kada je reč u Džošui Bel. Svako bi uspeo da prepozna razliku između škripe violine uličnog muzičara i kompleksnosti Bahove kompozicije na tako savršenom instrumentu kao što je ovaj. Da li je moguće da nemamo taj jedan trenutak da izdvojimo i poklonimo se geniju?!
Istina je drugačija. U doba globalizacije, ubrzanog tehnološkog napretka i sve užurbanijeg stila života, ne može svako da izdvoji ni vreme ni novac da se istinski posveti vrhunskoj umetnosti. Ali, hajde da razmislimo o onima koji to mogu?
Setite se kampanje Beogradske filharmonije „Hvala što ne dolazite“.
Mlade ljude koji su sa uživanjem ispijali svoje (ne svima pristupačno) piće u elitnoj beogradskoj ulici, dočekao je hladan tuš kada im je na tanjiru predstavljena srž naše (ne)kulture.
Šta ove dve priče imaju zajedničko?
Populizam.
Da je na metro stanici stajala Madona, a u Kolarcu nastupao Bruno Mars, da li bi situacija bila ista? Mogu slobodno, bez zadrške da zaključim da bi ljudi uzimali slobodne dane i odlagali svoje dnevne obaveze kako bi prisustvovali senzaciji.
Zaključak? Živimo u društvu spektakla. I zapravo, medijska pompa oko nastupa Džošue Bela ne predstavlja ništa drugo nego odličan viralni marketing koji za cilj ima da dodatno promoviše ovog izvanrednog umetnika. Što je odličan način brendiranja imena.
Budite otvoreni – koliko vas nije čulo za ovog violinistu pre čitanja teksta? Sigurna sam da vas ima. Nije to ništa strašno, niste vi krivi, niko od nas zapravo nije. Spektakl je jedino što danas preživljava. Ono što me teši jeste to da su ove akcije sve prisutnije u medijima, što će svakako rezultirati popularizacijom visoke kulture.
A šta može više oplemeniti ljudsku dušu od kvalitetne umetnosti? Za sebe mogu da kažem da se posle pisanja ovih redova osećam bolje, da li je i čitanje istih imalo isti efekat i kod vas? I to je umetnost, zar ne?!
I.M.
Kakve li ironije. Na drugom kraju sveta, mal’ te ne u srcu arhi-neprijatelja tokom hladnog rata, se dogodilo nešto sasvim drugo a naizgled isto.
Siromašni student iz provincije koji je sa nepunih 18 godina došau u Kijev se pod pretnjom teške materijalne situacije dosetio iste stvari kao i Džošua Bel. Ispred ulaza u Metro, na stanici “Majdan Nezaležnosti” , momak je otvorio kutiju u kojoj je skupljao priloge i “svirao” od jutra do mraka. Naravno, od buke koju je pravio sovjetski metro, nikome nije ni palo na pamet da momak nema blage veze sa violinom već su mu u prolazu ljudi ubacivali po koju “kopejku”. Okreni-obrni, momak je završio studije i sada radi u jednoj od američkih firmi koje posluju u Kijevu.
Neko će reći, dosetio se momak da preživi. – U redu, ali meni pada na pamet nešto drugo.
Njega nakon “sviračke karijere” niko nikada nije prepoznao baš kao ni Džošuu Bela. Ulični svirač je uvek ulični svirač, nalazio se on na istoku ili na zapadu, obični ljudi ga gledaju istim, površnim očima i prolaze pored njega skoro kao da ne postoji. Sve da se glavom i bradom Madona obukla kao on i svirala u metrou, isto bi prošla!
Pre bih rekao da živimo u društvu površnih a ne društvu spektakla!
Ne želim da se rasplinjujem, ali takođe spremam tekst na temu generalizacija, a ovo se nekako savršeno uklapa u tu priču.
Madona je Madona, i njoj je dovoljan jedan pogled krajičkom oka bilo kog polu-zainteresovanog prolaznika da napravi senzaciju, bila ona obučena u uličnu umetnicu ili pantomimičarku – svejedno je. Ne postoji kraj sveta gde ona ne bi bila prepoznata. Dok sa druge strane ovde pomenutom violinisti malo broj odabranih u svetu zna ime, a kamo li lik.
Ovakvim istupom iz standardnih okvira u kojima se vrši promocija ove grane umetnosti, odnosno kulture, Bel je sebe vinuo u zvezde. Reći će neki – on je tamo već bio, ali da li je? Nije li afirmacija ono čemu svaki umetnik teži? Bio on Fredi Merkjuri, Salvador Dali ili Dišan i njegov čuveni pisoar.
Spektakl je jedino što današanja prezahtevna publika prihvata, u moru slika kojima je mediji zasipaju svakodnevno. Samo spektakl preživljava ovaj surovi žiri. Džošua Bel je prepoznao svoju priliku i iskoristio je. I to ne u metrou. Već upravo ovde, na ovom blogu, u ovim komentarima, kao i u svim svetskim medijima, pa i na društvenim mrežama gde se o njemu govorilo.
Mi stvaramo spektal.
Ni za Madonu nisam siguran koliko polu-znatiželjnih bi je prepoznalo ispred metro stanice, verujem jako malo ali su joj šanse svakako veće nego Belu. Stvaramo spektakl, ali ga isto tako uništavamo površnim shvatanjem… Nije Madona “bina puna svetlosnih efekata i hidrauličnih liftova” niti je “You’ll never walk alone” samo himna kojom počinju mečevi Liverpula i koju vredi “doživeti”. Spektakli, oni pravi ,se moraju doživljavati.iznova Ali.. površnim shvatanjem dok buljimo u svetlosne efekte a ne čujemo Madonu, ili dok jedemo čips gledajući na tribine ne osetivši energiju Enfilda ( samo primer ) mi uništavamo spektakl koji smo sami stvorili.
Ima tu pristupa ” ma to je cirkus ” , ima i iskrenijeg pristupa ” ne razumem ja to “…ali malo je danas onih koji nedvojbeno i do kraja razumeju spektakl. Bel je iskoristio sjajnu ideju i ostvario kratkoročnu dobit izvevši dejvidkoperfildski trik. Ali , na duže staze, kroz godinu dana, on će ponovo za većinu biti kao onaj student iz Kijeva. – Anonimus! A za to, ruku na srce, nije ni najmanje kriv… da pomešam izraze iz balkanskih državica pa kažem ” ne razbira raja” ! 🙂
To je nekako i poenta, zar ne? Društvo spektakla je naša realnost, a da je površna – naravno da jeste. Vodi se parolom “svakog čuda za tri dana dosta”. Iznova se stvara i traje samo jedan kratak trenutak u večnosti. Pitanje je samo kako će ko svoj trenutak iskoristiti.
Neretko je i tri dana previše! 🙂 A i efekat iskorišćenog trenutka traje sve kraće…. Nije čak dovoljno ni izbaciti nešto inovativno i dobro, jer u površnosti to nema ko da vidi ili čuje.
Nema? Šta onda mi ovde radimo? 😉
Spašavamo društvo spektakla bržeg umiranja pod nezadrživim naletom društva površnosti koje će generacija za nama izučavati kada ga do kraja filozofi definišu. 🙂
Ne mozete porediti Madonnu i Dzosuu Bela iz prostog razloga jer su to potpuno drugaciji muzicki pravci i kulture! Madonu namerno stavljam prvu jer vecima koja cita ovo bi izgubila interesovanje nakon prvog pomena Dzosuinog imena. Ali ja nisam, Zamislite Madonnu kako u metrou izvodi najveci hit Lady Gage? Ne bi ljude privukla osoba kao osoba nego pesma ili muzika koju izvodi! Stvar je interesovanja publike!
Tim povodom zelim da vam saopstim da sam pribavio informaciju da je za vreme izvodjenja koncerta “Hvala sto ne dolazite” bio potpuno rasprodat repertoar Kolarca za tu sezonu. Po meni to je bila uvreda za (istina malobrojnu) publiku koja u toj ulici ne “bleji” nego se iz drugih razloga nalazi u istoj.
Slažem se u potpunosti! Ali ovde nisam pokušavala da kategorizujem kulturu, već da skrenem pažnju na prirodu društva u kome živimo. Bila to uvreda ili ne, repertoar je rasprodat i ja sam sigurna da je tom prilikom Kolarac stekao bar nekoliko novih, redovnih posetilaca. U pitanju je mali korak, ali dovoljno značajan. Ako je “gerila” jedini način, zašto je ne iskoristiti?
Istina, verovatno je publika koja u dotičnoj ulici “bleji” u manjem broju i jednokratno posetila neki od koncerata Beogradske filharmonije, ali sam sigurna da je i među gore pomenutim “malobrojnijima” bilo onih koji su tada ponovo obnovili svoju veru u visoku kulturu u ovoj zemlji, kao i ljubav prema istoj.
Odlican tekst.
Sve je simulakrum i simulacija.
KOmponujem vec 10 godina i nigde nemam prohod, sve je zatvoreno sve je rezervisano za politicke ili rodjacke veze, kako kod nas tako i u svetu. Svet je postao jedna mala prcija od par “umetnika” par politicara i par biznismena.
Ostali smo samo mi slepci da gledamo u njih.
Cuo sam za Dzoshua BEla ali nisam fan.
Kada cujem u knezu zastanem da poslusam,ima jedan sa sintisajzerom, bas dobro svira. Nisam mu dao pare.
Može zvučati malo futuristički, posebno u odnosu na ton kojim je tekst pisan, ali činjenica je da svi mi živimo u Matrixu. Svet koji nas okružuje je samo onakav kakvim neko treći želi da nam ga predstavi. Simulacije i simulakrumi. Teško je izaći na kraj sa njima.
pda.
Zasto retko pises?
Ništa na silu 🙂 Kada me pokrene inspiracija ili me dotakne određena tema, sednem i priupišem. Ali postaje sve češće.