Ponekad me neka pesma, lavež komšijskog psa ili samo određeni miris u vazduhu vrate na trenutak nekoliko godina unazad – pravo u najkritičnije godine mog odrastanja. Kada kažem “najkritičnije” ne mislim tada na moju adolescenciju ili neke druge “opasne” hormonske promene (koje su teže padale mojoj porodici nego meni, sigurna sam), već na period kroz koji je celo naše društvo prolazilo. O da, bile su to kritične godine za sve nas.
Bile su to one godine kada ste od dece, nesvesne težine svojih reči, često mogli da čujete: “Bežite od njih, to su izbeglice!” ili: “Nećemo da se igramo sa vama, bolje idite negde drugde.” Ni deca u mom komšiluku nisu bila ništa nežnija. Nikada nije došlo do scena nasilja nad nepoznatom decom, ali se neprijateljstvo osećalo u vazduhu. A ako je takvo raspoloženje vladalo među decom, setite se samo kako su se ponašali odrasli.
Međutim, srećom, da li zato što je deci lakše da se prilagode ili jednostavno zato što smo bili skupina dobrih duša, prihvatili smo nove prijatelje brzo. Ali kao i za njih i za nas su važila ista pravila – kada padne mrak, krećemo kući ili se igramo tačno ispod ulične svetiljke kako bi nas roditelji videli; žmurke se igraju samo danju; nikada ne smemo izlaziti iz vidokruga starijih; moramo biti dobri prema drugarima; nasilje je bilo apsolutno nedozvoljeno i još mnogo mnogo različitih normi ponašanja kojih smo morali da se pridržavamo, ali kojih više ne mogu ni da se setim, jer ipak – davno je to bilo. A i to je onaj period ranog detinjstva koji sam u nekom trenutku potisnula praveći mesta za nove, lepe uspomene.
Ali jedno mi nikada nije bilo jasno: ako smo mi, tako mali, nemirni i nesvesni dešavanja oko nas mogli da se pridržavamo tih pravila, zašto je odraslima to predstavljalo toliki problem?
Sećam se jedne gospođe koju sam često viđala po kraju. Nosila je tamne naočare i preko dana i po mraku. Kosu je nameštala tako da joj prekriva veći deo lica i često je imala različite marame i šalove koji su joj nekada prekrivali pola face. Bila je to mama mog mlađeg komšije koji je iz nekog razloga jako voleo da pravi zemljane kolače sa mnom. I baš u toku jedne od tih naših “seansi”, ona je naišla vraćajući se sa posla i zastala na par trenutaka da nas pozdravi. Tada sam prvi put primetila ivice tamne modrice oko njenog oka koju je pokušavala da sakrije naočarama. Svaki sledeći put zagledala sam malo više i uočavala nove tragove na njenom licu i vratu. Zbunjivala me je ta pojava. Pričalo se po kraju da joj je muž vojno lice. “Jadan čovek”, “ko zna šta je preživeo i čega se nagledao”. Nekako je svima bilo logično da te traume izleči tako što će iskaljivati bes na svojoj ženi. Meni nikad nije. Ali bila sam dete. I to nije bila moja stvar.
Imala sam još jednog komšiju. Izuzetno inteligentan je bio, bar su tako pričali svi roditelji u kraju. Zato nikome nije bilo jasno kako je došlo do toga da presreće decu na ulici i krade im patike da bi ih unovčio za novu dozu. Čega god. Ja sam bila pošteđena, moje patike nije dirao. Možda zato što smo se znali. Pričalo se da ga je loše društvo povuklo i da sada radi šta mora “da bi preživeo u ovom ludom svetu”. Ljudi su nekako uspeli da pronađu smisao toga što je skoro svake nedelje tukao svog oca na terasi, tako da to čuje i vidi skoro ceo komšiluk. Ja nikada nisam uspela. A i nije bila moja stvar.
A onda sam godinama kasnije upoznala devojku koja mi je pričom svoje majke otvorila oči. Bila je ludo zaljubljena u svog muža, odrasla je sa njim, bio joj je prvi dečko, prvi poljubac. Verovatno zato nije ranije smogla snage da prekine torturu kojoj je bila izložena svakodnevno od strane istog. Verovatno zato nije uspela da shvati kako je to propast društva uspela da utiče na njenog voljenog tako da on počne da je maltretira fizički i psihički. Ali kada je prvi put podigao ruku na njihovu ćerku, prvom prilikom pokupila je stvari i nestala sa lica zemlje. Promenila je i ime i državu, profesiju, izgled, stvorila sebi novi život. Ali nikada ne prestajući da se pita – zašto niko nije reagovao na njene krike dok je preživljavala batine na dnevnoj bazi. I tada sam shvatila – pa to jeste moja stvar.
Odrasla sam u porodici gde sam imala odrešene ruke da sama razvijam svoju ličnost. Samim tim – sama snosim odgovornost za svoje postupke, a pod time podrazumevam i činjenje i nečinjenje. Međutim, nemaju svi tu sreću. I šta se onda dešava? Zar niko ne vidi problem u toj vaspitnoj matrici koja nas uči da ni pod kojim uslovima ne zabadamo nos u tuđa posla, pa makar bilo u pitanju i krivično delo koje se dešava baš pored nas?
To je isto ono društvo koje je ostavilo Filipa Vukšu na cedilu dok ga je vozač GSP-a jurio, pa na kraju i stigao i tukao. Isto ono društvo koje nemo posmatra kako maloletni delikventi tuku vršnjaka uzvikujući rasističke parole. Uzgred, gde su naučili te slogane?! I na kraju, to je isto ono društvo koje je omogućilo kriminalcima da donose odluke, kao što je bio slučaj sa navijačima u zgradi Bigza – došli su sa palicama, tražili da se zatvore klubovi i klubovi su sutradan bili zatvoreni. Zašto? Zato što niko nije ustao i rekao – pa to tako ne može. Zato što su svi mislili da to nije njihova stvar.
Ukoliko ste svedok nasilja u porodici, ukoliko svakodnevno viđate pretučene žrtve, ukoliko slušate njihove vapaje – nećete rešiti problem tako što ćete zatvoriti prozor. Možda mislite da to nije vaša bitka, ali varate se. Svojim neangažovanjem zapravo postajete saučesnik. A zapitajte se da li ste tip osobe koji će jednog dana tući svoju ženu.
Ne učite svoju decu da ćute, učite ih da hodaju uspravno i da se bore za svoje stavove. Vaspitajte ih tako da štite slabije od sebe i da ih brane od onih koji žele da iskoriste njihove slabosti. Budite ponosni na svoju decu, jer na taj način nikada vas neće ostaviti na cedilu. Imaćete oslonac u njima. I na tome ćete moći samo sebi da zahvalite.
I.M.
