Telefon koji zvoni u gluvo doba noći razbuđuje mnogo više od sna.
Retko kada dobre vesti stižu na taj način.
Telefon u gluvo doba noći uvek nosi neki poziv, jer kada se neko seti našeg imena u to vreme, logičan sled događaja vodi ka skorom viđanju. Nekada je viđanje ljubavnog karaktera.
A često nije.
Vrata Urgentnog centra su uvek otvorena. Nema senzora koji će detektovati vaše prisustvo kako bi se lagano, uz zvuke nekih delimično zastarelih tehnologija, pokrenula staklena kapija koja bi vam otvorila put. Nema gvozdene kvake koju ćete da povučete ka sebi ili ka unutra i osetite promenu vazduha i atmosfere. Nema ničega što će vas na trenutak zaustaviti i dozvoliti vašim mislima da se defragmentiraju. Jednostavno, vrata Urgentnog centra su vam uvek otvorena!
Stižemo par minuta nakon saniteta sa rukama punih papira i medicinske dokumentacije, mahom pribavljene u nekoj od prethodnih turističkih poseta ovoj destinaciji. Čekajući da dežurna sestra podigne glavu, stojimo na šalteru sa onim osećajem kao redovni gosti u restoranu, gde konobar uvek zna šta ćemo da popijemo, pa često preko cele kafane vikne – da ne razdvajamo?
Nekim čudom, sestra nas nije prepoznala, pa su joj se obrve skupile ubrzo nakon što ih je usmerila ka nama. Možda je to bila i jedna obrva, nisam stigla da zagledam, ali izgledala je naborano.
Izvinite što nam je pozlilo, pokušali smo da objasnimo. Eto, dali smo sve da to bude u neko normalno radno vreme, ali bolest ni da čuje. Jedva čeka da napravi džumbus i upropasti veče žiteljima ove presvete institucije. Izvinjenje je odbijeno i pre nego što je izgovoreno do kraja. Promrmljala je broj ambulante i sprat, pa pohitasmo da ne pravimo gužvu baš tu na hodniku gde se sreću nesrećnici koji pristižu i srećnici koji su iskusili dodir iscelitelja.
Ah, sada je potrebno naći sedu glavu na krevetu, ostavljenu da čeka ispred ambulante. Dobro de, našu sedu glavu. Htedoh da se uhvatim za ruku jedne gospođe, misleći da sam je pronašla, ali shvatih da je reč o ženi od tek nešto više od 30, koja je od jutros već možda napunila i 50, čekajući red kod doktora za srce.
Da, jer kardiolog je doktor koji će pregledati vaše rezultate i dati vam šturu procenu.
Ali doktor za srce će se posvetiti tome da vas ispuni iščekivanjem, da vam srce zadrhti, da ga se uželite i učinite sve da ga vidite, pa tek onda, sa tako ustreptalim i nestrpljivim organom da čini dalje šta misli da je prikladno.
Nađosmo je nekako. Hvala nebesima, sijalice na plafonu su sveže zamenjene, pa njeno bledilo nije bilo tako snažno izraženo. Više je ličila na Bart Simpsona, jer nisam bila sigurna gde joj počinje kosa, a gde se čelo završava. Znam da je loše, ali ne moram to i da vidim.
Dok smo čekali ispred ambulante, tih nekih sitnih sat i po vremena stigle smo i da porazgovaramo. Dobro, ja sam razgovarala, dok je ona pokušavala da shvati šta se dešava. Pokušava evo već pet godina, ali nikako da nam neko lepo objasni. Ono što me brine je to što se sve manje trudi i kao da joj više nije ni stalo da razume. A evo, samo što nismo stigli na red da i nama objasne.
Bacih pogled na ženicu pored vrata koja baš nema strpljenja da čeka. Došlo mi je da joj viknem nekoliko puta – hej, pa svi mi ovde čekamo, kao da je bitno što si tu od 2 popodne?! Misliš da je nama lakše? Ali nisam htela da se upuštam. Ti ljudi stvarno nemaju sluha. Čini mi se da ona baš nikoga nije htela da sluša. Ko god da joj priđe ona odmahuje glavom, stežući improvizovani gelender jednom rukom, a drugom majicu baš tu negde u predelu grudi. Pomislio bi čovek da joj nešto nije dobro. Ali zašto si dolazile ovde ako je tako? Da i druge zaraziš…
Svaki put kada bi se otvorila vrata, ona bi se uspravila, ali bi se vratila u isti položaj odmah nakon što shvati da niko nju nije tražio.
Međutim, i to se desilo. Prvo se pojaviše snimci, pa papiri, a potom i ruka koja ih drži, sa 4 zlatna prstena, dugim belim noktima, blago pocrnela, reklo bi se pod svetlom lampi sa visokim stepenom UV zračenja. Možete da idete, sve je u redu, kratko je udostojila odgovora i ponovo zatvorila vrata.
Ženica je jedva stigla da pokupi rezultate pre nego što je prozborila – ali mene boli.
Ih sad, kao da ti bolje od doktorke znaš šta te boli. Ljudi moji, svi ste vi bolji selektori od selektora i profesori od profesora. Pa kada ćete naučiti?!
Dok smo čekali da se hodnikom prolomi i naše prezime, pored nas su prolazile grupice mladih, srećnih i blistavih lekara. Naše mlade nade. Lekari. Iscelitelji. Ulazili su i izlazili iz ambulanti, nasmejano donosivši vesti iz finala nečijih zvezdica. Scenografija je neodoljivo podsećala na jedan od meni omiljenih filmova ‘90ih godina, pa sam samo čekala kada će neko pustiti umilni glas i zapevati – Jugoslovenkaaaa.
Gospođa iz ambulante pored je zvučala kao da pokušava nešto da otpeva, ili bar da propeva, ali nije se činilo kao da neko želi da je sluša. Želela sam da sačekam epilog, ali MARINKOVIĆ! Istina, više od jedne osobe je ustalo sa svog mesta u čekaonici, ali ovaj poziv bio je naš.
Nakon 20ak minuta provedenog iza magičnih vrata, posmatrajući vlasnicu niske prstenja, koja je imala i pregršt lančića koji sinhrono zveckaju prateći promene frekvencije njenog glasa, poslati smo u lov na zeleni dijamant koji je naša karta za odlazak kući.
Uz škripu zarđalih točkića pokrenuli smo krevet ka liftu. Prolazivši kroz čekaonicu, između redova onih kojima vrata još uvek nisu otvorena oko nas se oblikovao sentiment koji je neodoljivo podsećao na toplog zeca, s tim što smo bili šutirani pogledima, pa je malo manje bolelo. U poslednjem trenutku izgubili smo se iza teških vrata starog lifta pre nego što je do nas stigao oblak gneva jer smo napustili ovu nasilno oformljenu zajednicu večitih čekićara.
Trasa nam je bila poznata, kao i čekpointovi: 1-9-10; laboratorija – rendgen – ultrazvuk. Parkirasmo krevet ispred broja 1 čekajući da pištaljka odsvira start trke. Međutim, pištaljka je iz sale za reanimaciju ispuštala jednoličan, ravan zvuk, uz vrlo retke nalete prekida koji su bili usklađeni sa uzdasima troje ljudi koji su stajali ispred.
Ali ipak, nije sve tako crno. Odmah pored nalaze se službene prostorije gde je pristup strogo zabranjen, mada sam imala neodoljivu želju da upoznam dobročinitelja sa druge strane vrata. Jer, kakav, ako ne human i sjajan, bi mogao biti čovek koji daje sve od sebe da neutrališe ove zvuke puštajući hit našeg vanvremenskog muzičkog umetnika, Aleksandra Vuksanovića koji se u svojim stihovima pita da li ga izvesna dama voli i kada sprovodi različite nemoralne radnje okolo što dovodi do toga da ona zbog njega zauvek izgubi svoje zdravlje. Ah, kako prikladno.
Ne stigosmo da dočekamo epilog. Ni pesme, ni prateće ritam sekcije iz sale pored, jer su našem pacijentu izvadili par kapi krvi rekordnom brzinom, na hodniku, pa smo požurili do broja 9 da prestignemo ostale takmičare.
Međutim, čim smo stigli naši planovi su bili osujećeni jer smo zadržani od strane mladića koji nam je ponudio grisine koje je uzeo iz aparata, ali ne može sam da ih pojede. Da situacija bude gora, ponudio se i da nam pomogne oko kreveta, kako se ja ne bih mučila. Pazi ti njega. Kao da mi ne znamo za jadac. Klasična diverzija, šta bi drugo mogao biti bilo kakav gest dobre volje u ovo gluvo doba noći u ovakvoj instituciji u kojoj smo se našli. Okani nas se čoveče, gledaj svoja posla, nemoj sad mi tebi da pomognemo oko oca u kolicima, kako ćeš onda stići na reviziju rezultata kod neurohirurga. Ha. On će nama…
Velika, teška, žuta vrata sa velikim brojem 9 su se otvorila i obasjao nas je osmeh čoveka koji ih je pokrenuo. On sigurno krije neke bonus poene, jer u svim kvestovima ovog tipa prilike kao što je on imaju svoju jasnu funkciju. Svi znakovi su tu – prijatan je, predusretljiv, odgovara na postavljena pitanja i pruža ruku kako bi pomogao – prilika koja je knjiški primer izuzetka. Šta se dešavalo iza vrata, ne znam, jer unutra može biti samo jedan! Ja sam jedna, pa se ni po jednom merilu ne uklapam u taj opis.
Sledeći zadatak krio se iza vrata broj 10. Znala sam da neće biti lako i taj osećaj se pojačavao tokom celih 45 minuta koliko smo čekali da čujemo naše ime. Kada su se konačno otvorila, pred nama se ukazala prilika, ne starija od 17 godina koja je besno prozborila MARINKOVIĆ, pa mi je u trenutku došlo da ga upitam – pa sto se luti?
Ovaj čekpoint nije prošao tako dobro kao prethodni, pa je krevet maltene izleteo kroz zatvorena vrata nakon prikupljenih tokena za nastavak trke. Sa hrpom snimaka, papira i prethodne dokumentacije pohitali smo opet ka liftu prolazeći još jednom pored simfonijskog orkestra koji je odzvonio …kada sam mrtav pijan?…
Povratak doktoru za srce bio je pomalo gorak. Kao kada se posvađate sa partnerom, poentirate bolje nego ikada u životu i zalupite vrata za sobom, pa se na pola stepeništa setite da ste kod njega ostavili telefon i morate da se vratite nazad. Gorko, gorko.
Srećom, kada su nas vrata lifta propustila, shvatili smo da se postava mahom promenila i da smo po svemu sudeći među prvima došli do poslednjeg čekpointa. Dečko grisina se međutim snašao bolje, pa je on uveliko čekao ispred vrata vlasnice zlatnog prstenja. Za razliku od sprata ispod, ovde nije bilo soundtracka koji bi začinio atmosferu, samo (ne)ljudski zvuci svojstveni prilici u kojoj se nalazimo.
Jedna od (ne)časnih sestara preuzela je našu dokumentaciju sa kreveta pre nego što smo stigli da prozborimo par reči i izgubila se u nepoznatom pravcu. Pa dobro, tu smo da čekamo, zato smo i došli.
Nekoliko sekundi/minuta/sati kasnije, 2 uspravljanja našeg pacijenta, jedno buđenje, tri postavljanja ogledalca ispod nosa vrata su se otvorila i kao da se čuo dobro poznati zvuk koji prati otkrovenja u gotovo svakom holivudskom blokbasteru.
Vera Marinković može kući. Sve je u redu. Neka se javi ujutru lekaru u Domu zdravlja. Laku noć.
Zavesa se spušta, gromoglasan aplauz, samo prvi red gledalaca koji je bio kolateralna šteta prskanja šampanjcem na bini, sedi u šoku, otvorenih usta i ne zna šta da kaže.
Na stranu to što Vera ne živi kod kuće jer nije u stanju.
Na stranu to što Vera već dugo nije u redu. Zapravo je u svemu drugom samo ne u redu.
Na stranu to što je Veri jutro i veče gotovo ista muka.
Na stranu to što se Vera nije javila, evo već godinu dana nikome, pa ni svojim unukama, jer eto, ne može.
Na stranu to što Vera ne može da ode do kupatila, a ne Doma zdravlja.
Na stranu to što je za Veru svaka noć sve samo ne laka.
Na stranu to što je Vera stigla kočijom, a vratiće se bundevom.
Na stranu sve to.
Ali zar ni fanfare da nam odsvirate?!
Sa zelenim dijamantom u vidu pečata na izveštaju specijaliste uputili smo se ka izlazu. Ni jedna vrata nas više nisu zadržavala unutra. Dok smo izlazili napolje, učinilo mi se na trenutak kao da u daljini čujem … ti me dižeš iz kome…
I.M.
Sećam se tako jednog poziva, pre nekih pet godina… Zvoni telefon u gluvo doba noći. Javljaš se, ali nema glasa sa druge strane… Na pamet ti pada svašta, bukvalno svašta… Ali sekunde te tišine bez reči ti kažu sve ono što ne želiš da čuješ.
Panika, adrenalin, ubrzan rad srca, dok intervali između udaha i izdaha traju kao večnost, iako su i oni ubrzani… Proveravaš ono na šta već znaš odgovor… Znaš tačno šta se dešava i šta će se desiti… Ali ni u ludilu ne naslućuješ kroz koja ćeš vrata prolaziti narednih 5 godina… I kakvu ćeš (ne)humanost na delu proživljavati…
Tužno je to što smo navikli da naslućujemo najgore, ali se pravimo da ne znamo šta će se sledeće desiti. Navikneš se na grozote i postane ti (donekle) jednostavno da pišeš satiru na tu temu.
Ova zemlja budi to u nama.
5 godina (ne)humanosti. Proslavismo galantno.