Nerado pišem na ovu temu, posebno na svom blogu gde se oduvek bavim vedrim i pozitivnim temama. Međutim, dešavanja u mom i životu moje porodice u prethodna dva meseca navela su me da ipak promislim svoje stavove i progovorim javno o temi o kojoj se ćuti. Upozoravam vas na samom početku – ovaj tekst nije nešto što će vam ulepšati dan ili vas nasmejati, ali vas iskreno molim da izdvojite par minuta svog vremena i saznate nešto više iz prve ruke o stanju zdravstvenog sistema Republike Srbije u XXI veku.
Nedavno sam pisala o maloj Tijani, sada već svima dobro poznatoj. Ovi redovi takođe se odnose na one nemoćnije od nas, a s obzirom na to da se radi o nekome meni izuzetno bliskom, nije mi lako da “neostrašćeno” napišem ovo. Unapred se izvinjavam za sve naznake pristrasnosti, ali verujem da ćete me razumeti kada sa čitanjem završite.
Naime, pre dva i po meseca, moja baka je doživela težak moždani udar. Da ne bih pisala stručnim lekarskim jezikom, koji smo moja porodica i ja bili primorani da naučimo za vreme ovog teškog perioda, reći ću da joj je cela desna strana tela ostala nepokretna i da je apsolutno izgubila mogućnost glasovne reprodukcije, odnosno govora. Na sreću (ili žalost, zaključićete sami), baka je ostala u potpunosti svesna svega oko sebe, pa je sa njom moguće sporazumevati se bar uz jednostavna “da/ne” pitanja. Takođe veliko olakšanje predstavlja i njena mirna narav i spremnost na saradnju.
Te ružne noći kada se to desilo, imali smo poteškoća da dobijemo Hitnu Pomoć, pozivajući novi broj 194. “Kada je hitno, dodajte 1!” se u tom trenutku nije pokazalo tačnim, jer smo istu dobili tek iz trećeg pokušaja pozivom na regularni stari broj – 94. Baka je prevezena u bolnicu Sveti Sava, gde je provela nešto manje od 10 dana. Kada nam je (jednom od prilika kada smo uspeli da dođemo do njene lekarke) rečeno kada će biti prebačena u banju na rehabilitaciju, svi smo se potajno plašili za njeno zdravlje. S obzirom na to da i vrapci na grani znaju za rizične cikluse (3. – 7. – 14. – 21. dan), nije nam bilo jasno zašto baku tako brzo šalju sa intenzivne nege. Međutim, verovali smo u procenu lekara, pa je tako ona nakon 9 dana sanitetom transportovana u Selters banju u Mladenovcu. U tom trenutku počinje patnja.
Kako biste razumeli poziciju iz koje pišem, želela bih da naglasim da baka u našoj porodici nikada nije tretirana kao stvar. To je osoba koja je spremala najbolji pilav na svetu, borila se sa mnom i mojim nestašlucima kroz celo detinjstvo, neznatno i nespretno favorizovala moju stariju sestru, nasmejano prihvatala šale na taj račun, plakala na svaku moju i sestrinu dobijenu desetku na fakultetu, sedela na čelu stola na svakom našem slavlju i bila izuzetno voljena i negovana od strane svih nas.
Zato ćete me shvatiti kada vam kažem da mi je 2 meseca, koliko je trajalo posećivanje bake u Seltersu meni stajala knedla u grlu, dok sam je “osvežavala” vlažnim maramicama i šalila se na njen račun, zasmejavajući je. Možda bi odmah trebalo spomenuti da je to “osvežavanje” zapravo bilo dragoceno, s obzirom na to da baka za 2 meseca boravka u banji nije ni jednom okupana. Iako ćete sada svi reći “Nemoguće!” poštedeću vas truda i reći ću vam – da, moguće je! Samim tim, pretpostavljam da nema poente spominjati da smo joj i nokte takođe sekli mi.
Sam stacionar za nepokretne bolesnike u kom je ona ležala vešto je sakriven iza fensi zgradice sa bazenom u kojoj se odmaraju pokretni bolesnici. Ova stara, reklo bi se socijalistička građevina, pri samom pogledu na nju budi tugu. Ne želim da dočaravam i detaljnije opisujem aromu koja vas zapahne kada prvi put uđete u zgradu. Bakina soba bila je na prvom spratu. S obzirom na to da slika govori više od hiljadu reči, priložiću nekoliko kako biste mi lakše poverovali u ovu priču.
Ono što nisam slikala, a što sam pripisivala “žurbi” ili nekim drugim razlozima, jesu fleke od krvi na čaršafima koje su nas zaticale i nakon nedelju ili dve dana. O nepresvlačenju ne želim ni da govorim. Jednom ili dva puta se desilo da smo je zatekli u drugačijoj pidžami, a svaki drugi put smo je presvlačili sami. U tim trenucima sam se pitala – čime se za to vreme bavi osoblje kojima je to zapravo osnovno zaduženje u banji. Ali o tom – potom.
Prilikom prve posete, došli smo do strašnog saznanja da se baki otvorila rana na nozi, koja do trenutka našeg dolaska nije ni tretirana ni previjana, jer mi nismo obezbedili preparate (za koje nam nije ni rečeno, iako je po kasnijim saznanjima, baka i iz bolnice otpuštena sa dekubitusom koji nije bio spomenut u otpusnoj listi). Kada su preparati obezbeđeni, a nakon nekog vremena saznali smo da se rana tretira Flogocidom i to 2-3 puta nedeljno. S obzirom na to da je baka uz sve to i težak dijabetičar, zarastanje otvorene rane za nju je izuzetno težak (neki bi rekli i nemoguć) proces, pa je neophodno tretirati je minimum 2 puta dnevno, sa sve menjanjem zavoja. To se nije desilo.
Ono što je donekle urodilo plodom jeste fizioterapija, i što se toga tiče, ne mogu napisati ništa loše. Informacije kojima raspolažemo, govore da se osoblje prema pacijentima ophodi pristojno, a s obzirom na to da baka danas može (nesigurno) koristiti desnu nogu – mogu ih samo pohvaliti.
Međutim, razgovori sa logopedom koji su imali za cilj da unaprede bakinu sposobnost govora predstavljali su zapisivanje nasumičnih reči u svesku, koje ona treba da izgovori, a kasnije su se sveli na to da joj gospođa sa kojom je delila sobu čita napisane reči i pomaže joj da ih izgovori.
Nakon mesec i po dana njenog boravka u banji započete su peripetije sa produženjem od još dve nedelje, a za koje je dobila preporuku od fizioterapeuta. Međutim, s obzirom na to da je politika banje takva da se zahtev šalje u Fond za PIO u petak i da se odobrenje može očekivati tek u ponedeljak – suptilno smo upitani, da li bismo bili raspoloženi da, ukoliko se u ponedeljak ne sazna ishod, uplatimo 4000 RSD kako bi baka ostala još jedan dan, dok se ne dobiju validne informacije iz PIO fonda.
Međutim, s obzirom na dijagnozu, zahtev je naravno odobren i ona je dobila produženje od 14 dana, koji su danas istekli. Kako baka ima pravo na prevoz sanitetom do ustanove u kojoj će nastaviti rehabilitaciju, obratili smo se lekaru u vezi sa obezbeđivanjem vozila, kada nam je saopšteno da se prevoz plaća 8000 RSD. Iako smo bili zatečeni cifrom, unapred smo bili pripremljeni na to da je moguće da nam zatraže tako nešto, dostavili smo potrebnu dokumentaciju i naravno (kako to inače u Srbiji biva) zamolili kuminu sestru od tatine tetke (*karikiram), koja je zaposlena u banji, da razgovara sa doktorom i reši tu situaciju, kako ne bismo uplitali više instance.
Takođe bih spomenula da je gore pomenuta kumina sestra od tatine tetke bio jedini izvor informacija vezan za baku, s obzirom na to da je lekar u ovoj ustanovi figura do koje se može doći samo u prepodnevnim časovima kada poseta nije dozvoljena (osim uz specijalnu akreditaciju), a telefonskim putem odbija da daje informacije. Osoblje takođe nije bilo raspoloženo da odgovara na pitanja, pa čak ni na ona koja su se ticala vrednosti šećera u krvi koji je meren na naše oči. Čak smo bili u prilici da načujemo šaputanje sestara ispred sobe koje se svodilo na – nemoj sada da komentarišeš tu je poseta.
Rečeno nam je da dođemo u pola 8, kako bismo spakovali njene stvari i sačekali sanitet koji će je prevesti, a koji stiže u 8 sati. Da ne bismo bile u stisci sa vremenom, moja majka i ja bile smo u banji pre 7h. Baku smo presvukli i spremili za transport i pre pola 8 i ona je spremno i radosno čekala da prozovu njeno ime kako bi krenula. Došla su i otišla 4 vozila saniteta i 2 pacijentkinje je odvezeno iz bolnice, dok smo mi čekali. Kada je otkucalo 11h, obratili smo se doktoru koji nam je saopštio da je vozilo na putu i da budemo strpljivi.
Međutim, nakon svega, razumećete našem strpljenju je došao kraj i rešile smo da baku prevezemo same. Otpusnu listu smo jedva dobili od dežurne sestre, a doktor nam je rekao da je neozbiljno sa naše strane otkazivati sanitetsko vozilo koje “samo što nije krenulo iz bolnice Sveti Sava”. Isto ono koje je 15 minuta pre toga bilo na putu za Selters. Jedan od retkih momaka (ukoliko uspem da mu saznam ime, dodaću ga svakako) koji se sa ovakvim pacijentima ophodi sa neverovatnim strpljenjem i osmehom, pomogao nam je da baku smestimo u kola.
Nakon nešto više od dva sata, baka je bila okupana, očešljana, tretirana i previjena, smeštena u krevet na anti-dekubitni dušek, u čistu posteljinu i obučena u čistu pidžamu, sa osmehom na licu. Naša misija olakšavanja života našoj najdražoj baki ovde tek počinje, a uložen trud je zanemarljiv u poređenju na ishod koji ovim rezultira.
Ono što se pitam jeste da li je zaista toliko teško biti human, da li je zdravstvo u Srbiji u takvoj dubiozi da se ni onim najnemoćnijim, a najzaslužnijim ne može obezbediti odgovarajući oporavak ili bar olakšati ono malo dana, meseci ili u najboljem slučaju godina koji su im preostali za život?
Nadam se da će ova poruka stići na što više adresa i nadam se da će se o ovoj temi progovoriti. Svesna sam da, kada se nađete u takvoj situaciji, jedino o čemu možete da razmišljate jeste oporavak vaših najdražih, ali odvojite par minuta vremena i razmislite i o ostalima. Kažite kakva su vaša iskustva i pomozite nekome u vašoj okolini.
Hvala vam na vremenu i na pažnji.
I.M.
Stanje je bolje u slučaju da si vojni zdravstveni osiguranik, kao moj deda. Pre takodje par meseci imao je strašne bolove u stomaku pa je zajedno sa bakom pozvao vma. Oni su mu rekli šta da popije i kako da se ponaša pa ako ne prodje da se tamo i zaputi. S obzirom da je bilo blizu 12 uveče i oni nisu imali taj neki odredjeni lek pozvali su mene da kupim i donesem. Odmah nakon leka dedi je bilo bolje. Ovi ipak ne zvuči kao neka specijalba pomoć medjutim
poenta moje priče je da su ti isti lekari iz call centra posle pola sata da prove da li je sve ok 🙂
Drago mi je da postoji bar neki segment zdravstva koji je u stanju da funkcioniše kako treba. Ovo jednostavno nije humano…
Više nego uobičajena slika koja se viđa u većini bolnica, ne samo u odnosu prema starima. Koliko je samo beba i porodilja stradalo od ruku nesavesnih lekara, pa na dalje… Moja mama je dobila sepsu posle operacije u užičkoj bolnici, jedva preživela. Sve lekove smo mi kupovali, mi je brisali maramicama, donosili hranu, posteljinu, pidžame, ukrali su nam i jastuk…
Nije to stvar zdravstvenog sistema, nego ljudi koji tamo rade. Većina nezainteresovana i par humanih kao taj momak kojeg pominješ.
Sve najbolje tvojoj baki, da vas još mnogo godina raduje svojim prisustvom.
U potpunosti se slažem sa vama. Rekla sam nekoliko puta i ponoviću – taj posao je vredan divljenja, ali ukoliko osoba nema u sebi dovoljno humanosti koliko je potrebno da bi se taj posao obavio, ne treba ni da ga obavlja. Hvala Vam puno!
Ja sam pre desetak godina mesec dana proveo u bolnici u ovakvim uslovima, a od tada se ništa nije promenilo.
Mislim da je krajnje vreme da se nešto promeni!
Nažalost, moja iskustva sa majkom su ista. S tim da bude u bolnici barem jednom godišnje, minumum po 14 dana. Ja je kupam i radim sve ostalo. Jednom me je u 21h zvala da dođem u bolnicu da joj promenim pelenu, jer niko to nije uradio 24h 🙁 no, trudim se da razumem i njih, nekad ih je premalo, dve sestre na 30 i više pacijenata…
Uvek se trudim da se postavim i u jednu i u drugu poziciju. Međutim i dalje smatram da je teže biti pacijent koji mora da moli da mu se promeni pelena (jer je to onaj trenutak kada pogazite svako dostojanstvo), nego neko ko to treba da uradi i koji se sam za taj posao odlučio. Slažem se da im je izuzetno teško, ali ne treba se to koristiti kao izgovor da se nekome dodatno oteža već postojeća situacija. Saosećam sa vama jer mi je apsolutno jasna pozicija iz koje pričate. Samo se nadam da će jednom konačno biti bolje…
Dok je njima nas, biće 🙂
Drago mi je da poštujete svoju baku i da je ona srećna sa vama.
Živela vam još mnogo godina 🙂
Ja se pitam zasto je baka provela i jedan dan u toj banji i kako je (ne)humano ne izbaviti je odande…cak dva meseca. Bravo!
Poštujem i Vaš stav, pa ću Vam svakako osgovoriti. Reč je o tome što u tom trenutku ni jedna ustanova nije mogla da joj pruži bolju medicinsku negu (koliko god to ironično zvučalo),a ona joj je u tom trenutku bila neophodna. S obzirom na osetljivost situacije i stav bolnice da je više ne mogu zadržati nismo želeli da preuzmemo na sebe odgovornost za potencijalni fatalni ishod. Da smo bili u mogućnosti da joj pružimo bolju negu, ne bismo 2 puta razmislili o tome.
Kako se vaša baka sada oseća?Nadam se da je bolje..Moja baka je doživela moždani udar 26.09.Zahvaljujem Bogu što nas je te večeri nazvala telefonom i požalila se da se ne oseća dobro.Moj verenik i ja smo otišli do nje kolima i zatekli je u nesvesnom stanju.Odmah sam pozvala hitnu pomoć.Nakon dosta pitanja i podpitanja,a neka od njih su zaista u tom kobnom trenutku bila suvišna poslali su vozilo.Prevezena je na urgentni gde joj je bila ukazana prva pomoć,urađena reanimacija..ŽIvot joj je visio o koncu i doktor koji je primio nije progniozirao ništa dobro..Hitno su je prebacili za Beograd jer u našoj bolnici veoma često ne radi skener..Zahvaljujemo se doktoru koji se zauzeo za baku i sanirao joj krvarenje u mozgu..Da nije bilo njega,ona danas ne bi bila sa nama.Tamo je u šok sobi,a zatim na intenzivnoj provela pet dana,nisu bile dozvoljene posete.Kada su je otpustili iz Bg za Sd na neurološko odeljenje stanje joj je bilo stabilno,i sve je ukazivalo na skorji oporavak.Međutim nije bilo tako jer su doktori i osoblje u našoj bolnici jako nemarni..Došlo je do svega do čega nije moralo da dođe,da su na vreme preduzete preventivne mere..Dopustili su da se uleži,nisu sa njom radili pasivne vežbe,fizikalnu terapiju,vezivali je za krevet jer je pokušavala da ustane..Naša baka je borac,ali čak i najveći borci pod takvom torturom i pritiskom pokleknu..Nakon par dana dobila je temperaturu,upalu pluća,potom i bakterije u urinu..Leva noga joj je znatno otekla,da bi na dopleru bila ustanovljena pojava trombova..Prepisana joj je terapija za razređivanje krvi da ne bi došlo do začepljenja krvnih sudova ,i da slučajno ne bi krenuo tromb..Obilazili smo je svakoga dana u vremenu zakazanom za posete..Mazali joj otoke i modrila od uboda igala,osvežavali vlažnim maramicama,hranili i pojili,hrabrili i bodrili..Doneli smo joj jastuk,jastućiće za ispod noge i ćebe da bi joj bilo udobnije i toplije.Noga je morala da joj bude podignuta,i obložena hladnim oblogama.Takođe je tretirana i gelom lioton koji u sebi sadrži heparin..Retko kada bi se dogodilo da preobuku baku u drugu pidžamu i to samo gornji deo.Dole je nosila pelenu,ali više puta smo je zaticali i bez nje iako smo ih redovno kupovali,bila bi naga od struka na dole…Sestrama je zabranjeno da daju bilo kakve informacije o bolesniku,a doktorka je propustila da nam kaže da baka nije imala stolicu skoro dve nedelje..Na posletku je urađen klistir kao privremeno rešenje.Prepisane su joj probiotik tablete i neki praškovi koji nisu pokazali nikakvog udela..Baka je na početku lečenja bila dezorijentisana i po malo nesvesna svega što joj se dogodilo.Leva strana tela joj je bila nešto slabija od desne.BIlo joj je jako teško što je vezana za krevet,mišići su joj potpuno atrofirali..Otpuštena je iz bolnice kući 25.10.pod izgovorom da nema mesta na produženoj nezi odeljenju na koje su trebali da je premeste po mišljenju njene dr.Baka je sve više i više zaboravljala da bi kao vrhunac svega nastupila demencija…Velikio deo života joj se tek tako izbrisao iz sećanja..Kada smo je doneli kući nije prepoznala svoj stan..Unajmili smo fizioterapeutkinju koja je desetak dana radila vežbe sa njom,a posle smo i mi naučivši dosta toga preuzeli odgovornost na sebe.Ruke su joj se prve povratile,podizali smo je da sedi kako bi ojačala grudni koš i leđa.Noge su joj i dalje slabe,ali može da se osloni na njih.Uz pomoć šetalice-pomagala za odrasle,pravi male korake..Naravno mi smo svo vreme uz nju..Moji roditelji,brat,sestra,verenik i ja..Volimo je i trudimo se da joj na svaki mogući način pomognemo da bude bolje.Kućna nega je dolazila svega dva puta od kako je ona kod kuće..Dr.psihijatar koji je privatno došao na naš poziv je konstatovao demenciju i psihozu kod bake..Često halucinira,priča nepovezano,vidi ono što mi ne možemo da vidimo..Prepisao joj je terapiju da bi te pojave suzbio,ali je rekao da joj se pamćenje teško može vratiti..Njena doktorka neurolog je predložila rehabilitaciju u Sokobanjskoj u Bg.Predlog je razmatrala komisija i odobrila rehabilitaciju u institutu Selters Mladenovac..12.12.trebamo da je odvezemo na oporavak.Bojim se kako će baki tamo biti nakon svega što sam pročitala u tvom tekstu…Takođe sam pročitala i za smrt S.R. u institutu..Podlegao je povredama nakon pada niz stepenice..Sve me to dodatno brine..
Draga Vanja,
Duboko me je potresla Vaša priča i podsetila na teške muke koje smo mi proživljavali zajedno sa našom bakom. Što se nje tiče, hvala Vam na pitanju, na veliku sreću, baka je sada nešto bolje. I dalje joj se nije povratila moć govorne reprodukcije, ali uspevamo da se razumemo sa njom. Ona je borac i trudi se svakodnevno, nasmejana je i raspoložena, a očekujemo da će uskoro moći samostalno da hoda, jer su joj fizikale terapije zaista izuzetno pomogle. Još uvek je u privatnoj ustanovi specijalizovanoj za pomoć starijim licima, gde je divno tretiraju i gde je već stekla drage prijatelje.
Kada je Selters u pitanju, ne znam šta bih Vam mogla reći. Naša iskustva, kao što ste imali prilike da pročitate su jeziva. Ja sam bila izuzetno uporna, pa je čak i inspekcija bila u toj ustanovi, međutim povratne informacije koje sam dobila bile su izuzetno oskudne. Rečeno je da je u planu zapošljavanje još dve sestre (što je, da se razumemo, proporcionalno veličini te ustanove – mizeran broj), kao i da je stanje zatečeno na licu mesta zadovoljavajuće. Videli ste slike, pročitali ste našu priču – to je sve samo ne zadovoljavajuće, međutim, ja zaista ne znam ko čuva čija leđa u toj priči. Takođe, bila sam u kontaktu sa dve velike medijske kuće koje su bile zainteresovane da objave priču o ovom stanju u našim zdravstvenim ustanovama. Bila sam na razgovoru, davala različite intervjue, donosila fotografije, pričala sa novinarima, čak sam i dobila konačnu verziju teksta na uvid – koji NIKADA nije objavljen.
Moguće je da se situacija popravila, međutim, ja to nikako ne mogu, niti smem da tvrdim. Ponovo se ograđujem – ja govorim o situaciji u stacionaru za nepokretne, mada, sudeći po Vašoj priči, čini mi se da bi Vaša baka bila upravo tu smeštena.
Moj savet Vama je da odete lično tamo, pre nego što odvedete i baku, da se informišete i vidite o čemu se tačno radi. Ja se iskreno nadam i od sveg srca Vam želim pozitivna iskustva i pune sreće u lečenju Vaše najdraže.
Ukoliko Vam na bilo koji način mogu pomoći, imate moj e-mail u “Kontakt” sekciji, ne oklevajte da mi pišete.
Sve najbolje Vam želim i još jednom – puno sreće!
Čitajuci razne komentare i forume o raznim iskustvima u vezi Selters -stacionara,ostaje mi samo zalost i tuga što ovo nisam znao ranije.Nazalost moj otac je preminu posle dva dana boravka u stacionaru,a posle 18 dana lecenja u bolnici Sveti Sava.Stabilizovan,i komunikativan upucen na oporavak u “Selters banju”.Gorcina koja mi je ostala je da,posle telefonskog poziva od strane osoblja Seltersa da mi je otac preminuo,vise od pola sata sam pozivao 5 fiksnih brojeva telefona na koje mi se niko nije javljao.Kako nisam imao izbora morao sam da sednem u auto i odem licno tamo.To veče sam mogao samo da proverim tacnost informacije i osnovne procedure oko preuzimanja pokojnika.Ostao je vrlo cudan osecaj “tajnovitosti “osoblja.Sutradan,pri preuzimanju pokojnika,i preuzimanju dokumentacije nema prisustva nijednog doktora,a na moje pitanje prisutnom osoblju “imaju neku informaciju sta je uzrok i sta se dogodilo?”,prvo je bilo precutno,a onda na osnovu otpusne liste i odgovoreno da je doslo do jos jednog mozdanog udara.
Zanimljivo je da je otpusna lista iz Seltersa ,bukvalno prepisana sa otpusne liste iz bolnice Sveti Sava,uz dodatak 4 recenice da je doslo do naglog pogorsanja ,reanimacije i smrti i to u vremenskom periodu od 10 min,a pri redovnom obilasku medecinske sestre.Gorki ukus svega nastavlja se i tog dana ,a isto zbog “tajnovitosti “osoblja,a koju je primetio i moj rodjak.To je samo jos vise izazvalo gnev kod mene.Ne humanost se potvrdila kada sam video da je pokojni otac ostavljen ,u predvorju nekog sporednog izlaza,koji su bukvalno samo otkljucali,i nestali.Kako sam u tom momentu bio potresen situacijom i ne razmisljajuci vise o
postupcima osoblja,pokojnog oca sam uspeo nekako da obrijem,obucem uz pomoc rodjaka.Pokojnika smo uz pomoc vozaca pogrebnog vozila smestili u vozilo,i odvezli put mesta boravka,a da pri odlasku nikog
nije interesovalo da li smo otisli.Tajnovitost osoblja i njihovo postupanje ostavilo je veoma los utisak,čak i sumnju sta se stvarno zbivalo,jer pokojni otac je u periodu od 7 dana pre odlaska u banju Selters bio
potpuno stabilnog stanja ,a sto potvrdjuje i otpusna lista bolnice Sveti Sava….
Željko, izuzetno mi je teško kada čujem da se situacija u Seltersu ni najmanje nije promenila. Ne znam šta bih vam pametno rekla, a da ne bude ostrašćeno, jer za dotičnu instituciju nemam ni jednu lepu reč. Verujem da vam sada nije do isterivanja pravde, jer je situacija ipak previše teška. Ja sam imala snage da se borim protiv njih, jer mi je baka bila zbrinuta i srećna (što nije bilo teško, s obzirom na situaciju u kakvoj je bila).
Mogu samo da vam izjavim saučešće i da se nadam iskreno da se vaš otac nije mučio tih sati u Seltersu. Sada je sigurno na nekom boljem mestu, jer, verujte mi, sreća je što se ne muči i što je preminuo dostojanstveno.
Sve najbolje vam želim i pre svega mir.