Pre nekoliko dana do mene je došao snimak jedne od TED-ovih konferencija na kojoj je Džejms Stavridis, admiral američke mornarice govorio o globalnoj bezbednosti i načinima kako je najbezbolnije dostići. Jedna njegova rečenica mi se posebno svidela jer me je između ostalog podsetila na neke davno pročitane i dobro zapamćene ideologije mog omiljenog pisca i jednog od naših najistaknutijih istorijskih diplomata, Ive Andrića. Naime, Stavridis je, aludirajući na Berlinski zid izjavio kako nam “podizanje zidova u istoriji ništa dobro nije donelo, pa bi trebalo razmišljati na neki drugi način“. Njegov predlog bio je jednostavan – umesto zidova, gradimo mostove!
I u tom trenutku sam se setila svih prelepih misli kojima je Andrić pokušavao da dočara značaj višegradskog mosta koji je kroz vekove povezivao dve zaraćene obale Drine. U svetu ratova, stradanja, gladi i velikih katastrofa koje se dešavaju i koje prete, najbolje rešenje koje možemo pružiti sebi, svojoj deci i svojoj planeti jeste upravo povezivanje.
Mi smo generacija kojoj je to omogućeno u daleko većoj meri nego našim roditeljima. O bakama i dekama neću ni da govorim. Pa zašto to ne iskoristimo na pravi način?
Imajući ovo u vidu, možete naslutiti moju radost kada sam pre par dana saznala da nekoliko kolega i koleginica sa mog, uskoro bivšeg fakulteta zajedno sarađuju na projektu za koji su neki od vas možda i čuli. Naime, povodom proslave dana Ujedinjenih Nacija, na koji je između pedesetak drugih zemalja pozvana upravo i Srbija, organizovano je niz dešavanja, konferencija i debata na temu gorućih pitanja, kako u našem društvu, tako i u svetu. Pričalo se o moći, nasilju, rečima i delima, o pravima onih koji su uskraćeni za javnu reč, obrazovanju, odgovornosti… Značajan broj velikih imena iz oblasti medija i diplomatije, uključujući i brojne državnike i ambasadore okupio se da razgovara sa mladima o njihovim problemima. Među njima je bio čak ambasador Ujedinjenih nacija u Srbiji Vilijam Infante. Sa ponosom mogu da kažem da je Fakultet za Medije i Komunikacije podržao manifestaciju i sa svojim istaknutim profesorima učestvovao u diskusijama na gore pomenute teme.
Međutim, ono na šta bih posebno obratila pažnju i što je meni zapravo bilo najzanimljivije u celoj priči jeste pitanje mladih, njihove komunikacije, odsustva iste kao i njihovog prava na sopstveno izražavanje.
Manifestacija nosi simboličan naziv – ReConnect. Samo prisustvo prefiksa “re” navodi me da se zapitam – zašto do sada nismo bili povezani? Od kada sam zakoračila u neko zrelije doba, i od kada sam počela da stičem svoju, argumentovanu i promišljenu svet o svetu oko sebe, nailazim na mlade osobe lišene svake ambicije, vizije ili misije kao i svesti ili ideje šta je potrebno popraviti u svetu u kome žive. Da li je uzrok tome vaspitanje, život u državi u kojoj jedan duži vremenski period zapravo niko i nije imao pravo na svoje mišljenje ili neka treća okolnost, zar je uopšte i bitno?
U svetu Internet tehnologija, portabl elektronskih spravica i društvenih mreža koje su sada na samo klik od vas, zar zaista nemate potrebu da se “konektujete” sa svojim vršnjacima, podelite probleme i smislite način da ih rešite? Rešenja su na korak od vas, šta god mislili, ali ukoliko sami ne istupite i ne kažete svojim glasom šta je to što vam je potrebno, a nije vam pruženo, nećete to ni dobiti.
Da budem iskrena, za ovu manifestaciju i ja sama sam čula putem Fejsbuka i Tvitera. Sticajem okolnosti, neko od mojih prijatelja, odnosno neko od istih onih mladih ljudi sa kojima sam ja podelila svoje brige i planove za rešavanje nekih društvenih problema, podelio je na svom profilu link za neki od događaja na ovoj manifestaciji. Zašto propustiti priliku i ostati zaključan i ograničen zidovima, kada vam je na raspolaganju toliko mostova? Pritom ne mislim na betonske građevine, već upravo na ove virtuelne veze koje možete iskoristiti u svoju korist? Zašto bežite od komunikacije? Povežite se!
I za kraj želela bih da citiram jednu od svojih omiljenih profesorki koja je na veoma slikovit način odgovorila na pitanje – Ko danas govori u ime mladih?
“Smatram da način na koji je pitanje formulisano zapravo sadrži odgovor, jer kada postavite pitanje ko danas govori u ime mladih, to nam zapravo govori mnogo važnu stvar, a to je da mladi ne govore i mislim da je to jedan od najvećih problema sveta u kome živimo; ako mladi ne govore, konkretno u društvu kao što je Srbija, to znači da su ta društva i te zajednice uskraćene za budućnost.“Profesorka doktorka Jelisaveta Blagojević .
I.M.
