Pročitah pre neki dan jednu pametnu rečenicu. Čula sam je već ranije, ali me je u tom trenutku zaista naterala da se zamislim više nego ranije. Dakle, rečenica glasi ovako, citiram: “24. 09. svi treba da obeležavamo kao dan kada smo shvatili da se vlast osvaja (i gubi) na izborima, a ne (parafraziraću) silom.” Svakako donekle tačna konstatacija, međutim, zar vas ne natera to da se zamislite – da li su izbori odgovorni za tadašnju promenu vlasti ili nezadovoljan narod koji je izašao na ulice samo 11 dana nakon toga, spreman da ovaj put odigra na sve ili ništa.
Da se prisetimo: 5. oktobar 2000. godine, rano jutro, pristalice opozicije pristižu u centar Beograda, nezadovoljni ishodom izbora održanih 24. septembra, svi sa istom namerom: da prekinu vladavinu Slobodana Miloševića. Oko 16h prvi demostranti ušli su u Saveznu Skupštinu, a već oko 17h policija je odložila oružje i pridružila se pobuni. Takođe, zapaljena je i zgrada Radio Televizije Srbije. Sve sa ciljem svrgavanja jednog diktatora.
Crni dim na sve strane, Beograd je goreo, suzavci su leteli, bageri su provaljivali u zgrade, mediji su bili blokirani, deca od ne više od 10 godina uzvikivale su naučene parole anti-Miloševićevih pokreta. Kako beše – nenasilna komunikacija? Pa ne bih baš rekla…
I ok. Izborili smo se. On je otišao iz Srbije, kako god, mi smo krenuli nekim drugim putem radujući se svetlijoj budućnosti. Modernijoj. Savremenijoj. Krenuli smo ka svetlu.
Kad eto, 5. oktobar 2013. godine. Šta se ono promenilo?
Činjenica – masa je uvek bila tu samo da bi se njom manipulisalo, ali ono kroz šta je ta ista masa prošla prethodnih godina počinje sve više da liči na socijalni eksperiment, i da gubi linije čovečnosti koje su je nekada držale homogenom. Ova masa je danas sve – samo ne jedinstvena.
“Da komšiji crkne krava” nekada je delovalo kao traumatična parola kola je oslikavala stanje svesti jednog naroda. Danas je to samo simptom opšte erozije koja nas je zahvatila. Komšija je prodao kravu, a mi smo svoju ubili kako ne bi mogao da kupuje mleko od nas. A sve to sa kojim ciljem? U koje bezumlje nas to vodi? Znamo li uopšte kuda idemo?
Nisam sklona “mračenju”, ali datumi poput ovog me protresu do srži. Datumi koji su nam predstavili samo “teaser” mogućnosti koje nam se otvaraju, a od njih ni traga ni glasa. Nešto kao datum kada sam diplomirala. Bili smo ubeđeni da je to to – učinili smo ono što se očekivalo od nas; ujedinili smo se sa zajedničkim ciljem, ostvarili smo cilj, srušili smo vladu, srušili smo grad, ali bilo bi dobro da nam neko sada objasni zašto smo to učinili? Zašto smo to nastavili da činimo? Kada smo počeli da poistovećujemo “molebane”, “parade”, “smenu vlasti” i “osvajanje olimpijskog zlata”? Kada su sve ove “manifestacije” dobile zajedničkog imenitelja – autodestrukciju?
I posle toliko godina i dalje se pitam, zašto ceo ovaj narod funkcioniše po principu “top secret” poruke iz špijunskih filmova – samouništenje se očekuje za 10, 9, 8…
Po svemu sudeći, sva moja pitanja (a ima ih puno…) moraće da sačekaju neko bolje vreme. A duboko verujem u to da će to vreme doći. Takođe sam svesna da će verovatno doći tek kada sva ta pitanja bacimo u zaborav i prestanemo da se vrtimo u krug. Pisala sam već nekoliko puta o nama mladima, o našim misijama i našim obavezama. To više nisu samo mogućnosti, to su zadaci koje moramo ispuniti. Prerasli smo dečije bolesti, postali smo ljudi, vreme je da se probudimo i počnemo da vraćamo svoje dugove porodici i društvu. A dužni smo.
Povezujmo se – jer možemo, aktivirajmo se – jer imamo zašto, ne gubimo vreme – jer ga nemamo previše, progovorimo o problemima – jer drugi ne žele, obrazujmo se – jer nam je omogućeno, iskoristimo svoje godine, svoj entuzijazam i polet. Ne dozvolimo da nam seku krila. Zaslužujemo više od toga!
I.M.
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=655235367833445&set=a.100881086602212.1916.100000409642176&type=1&theater
Jurimo sami svoj rep… I tako godinama.