Je l’ bilo dosta, baki?
Dosta je tekstova o noćnim pohodima po Urgentnom.
Dosta je lekara, igala, skenera i rendgena.
Dosta je sestara, štapova, kolica i kreveta.
Vreme je da se krene dalje.
Da se ne lažemo, bila si težak zalogaj za progutati.
Na svoju ruku, tvrdoglava, uporna i prilično razmažena.
Ali si znala da nas nasmeješ. I da se nasmeješ.
Čuvala si nas, svađala se, branila, razmazila, brinula, plakala od ponosa i okupljala nas.
Znalo se uvek, domaća supa sa domaćim knedlama (za Anju sa rezancima, jer je ljubimica) i celo pile pečeno na krompiru, najboljem na svetu. Salata od crvenih paprika, bez luka, jer tata ne voli. Oblande koje se hlade u spavaćoj sobi, jer tamo nisi grejala. Ili još bolje, bajadere. Ali to baš mora da se zasluži.
Ko bi pomislio da se iza bakice, roba navika i tradicije, krije tako luda životna priča?
Kome bi palo na pamet da si 1942. godine stajala sa porodicom ispred svoje rodne kuće, u kojoj je bila i seoska škola, na nišanu, spremna za streljanje, dok ti je otac bio u zarobljeništvu? Da si nakon toga odgajila 2 mlađe sestre i 2 brata, dovela ih u Beograd i brinula o njima kao majka?
Da si nakon svih tih muka i dalje bila orna da se središ i uveče odeš na igranku sa sestrama iako ti je verenik to prebacivao.
Kako li se samo, jadan, usudio da ti opali onaj šamar? Isti onaj koji te je oterao u ruke deda Šuci. Ma sada kad pomislim, neka! I bolje što te je udario (nije da mu se nisi odužila).
Da nije, ko zna čija bismo mi danas deca bili.
Ko zna da li bi ta neka druga baba znala da izmasira tako kao ti. Ta druga baba 100% ne bi pravila pilav kao ti, onaj isti zbog kog se mama i dan danas ljuti jer (mama, izvini) prosto ne može da ubode taj ukus. Druga baba bi možda bila neka uštogljena i sigurno bi znala da se na Božić ne kaže VaistinuS Vaskrs. I ne bi krišom jela slatkiše.
Ah, da… pa ti si jedina koja je imala herca da podigne ruku na mene. Ista ona kojoj sam protrčavala ispod nogu u predsoblju da bi zagradila prilaz varjačama i pobedonosno uzviknula: “Sledeći put ponesi svoju varjaču, ako hoćeš da me biješ, moje ne diraj!” A kao da sam znala, samo sam te dodatno nervirala. Lomila stolove, nisam dolazila kući kada me pozoveš, bila sam divljak, istina.
A ostala ti je ta navika i po stare dane, kada se zezam sa tobom, pa podigneš ruku da me pljesneš, ali je ipak spustiš na moju i počneš da se smeješ.
Neću ti zaboraviti ni onaj momenat sa džemom, za koji svi već znaju. Ok, znamo svi da mi je šećer odavno trebalo ukinuti, ali da napraviš 10 tegli, doneseš i kažeš: “Anja, evo, donela ti baba džem.” pa to stvarno ne ide. I da znaš da sam krala od nje. Ha!
Porasli smo baki, videla si. Slavila si sa nama, ponekad i plakala, prihvatala svašta nešto što si mislila da nikada nećeš moći, porasla si i ti sa nama.
I znaš šta, baki? Moj pilav je isti kao tvoj, a i česnicu pravim po tvom receptu. Pekarski krompir još uvek pokušavam da savladam, ali onu aromu ne mogu da pronađem. Ali naučiću, evo, videćeš.
Danas slavimo tvoj život, baš do onog kobnog februara. Pravićemo se da se ovih 5 godina nisu desile. Pamtićemo te jaku, brzu i zagledanu u omiljenu seriju. Pamtićemo te po mirisu pite od višanja, po načinu na koji si kucala na vrata, po tiku da svaki put kada prođeš ispod našeg sata u predsoblju, zastaneš i okreneš se da bi pogledala koliko je sati i da li stižeš kući na seriju.
Sad stižeš sve, baki, bez brige. Vreme je da pružiš korak i nastaviš dalje. Da se odmoriš od svega. Mi ti čuvamo leđa i sve što ostaje, a ti samo napred. Dovoljno si jaka da možeš sama, a mi ćemo se već nekako snaći. Imamo jedni druge, a svako od nas čuva po deo tebe, tako da, koliko god daleko da odeš, ostaješ među nama zauvek.
Pozdravi deda Šucu.
I naravno… Hvala ti, baki, na svemu.
