Svi mi korisnici Facebooka dobro poznajemo onaj osećaj teskobe kada nam stigne notifikacija da smo na današnji dan pre nekoliko godina uradili nešto sramotno. Da, priznajte, uglavnom je sramotno. Obaveštavali smo javnost o svakom svom koraku, delili slike koje smo nakon toga krili od očiju javnosti i na sav glas objavljivali svoje stavove sa kojima se možda danas ni ne slažemo, jer eto, ipak smo nekoliko godina stariji.
Danas me je pogodio nešto drugačiji osećaj, ali daleko neprijatniji, kada me je notifikacija obavestila da sam pre tačno 5 godina na današnji dan sa svetom podelila tekst “Progovori”, na temu Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Jer, je li, svetu je potreban jedan dan kada se to obeležava.
Razmišljala sam da ga podelim ponovo, kao mali podsetnik, ali potom, čitajući te pomalo nespretno napisane redove, pune strasti i gorčine shvatila sam koliko se toga promenilo u međuvremenu i koliko je sve zapravo ostalo isto, pa sam se ipak opredelila za omaž tom tekstu koji bi zaokružio priču o ovom “prazniku”.
Istina, sve više se priča o nasilju – vršnjačkom nasilju, sajber nasilju, porodičnom nasilju, psihičkom i fizičkom zlostavljanju, nasilju nad ženama, nasilju nad manjinama, nasilju nad LGBTQ populacijom… Iznova, iznova i iznova. I što se više priča, sve se više primera usput navodi. Sve je više zakona. Sve je više reportaža. Sve je više protesta. Sve je više prijava. Sve je više čitulja.
Kada sam pisala “Progovori”, bila sam pogođena primerima iz svog okruženja i pričama koje sam slušala od komšija, prijatelja mojih roditelja, njihovih prijatelja… Istina, znala sam da to postoji, viđala sam te tupe, beznadežne poglede na ulici, u prolazu, modrice na neobičnim mestima. Da se razumemo, nisam ja tad bila ni dete, ali sam bila zaštićena roditeljskom ljubavlju od tih “teških priča”, jer sam srećom odrasla u skladnoj i toploj porodici. Vrhunac nasilja u našoj kući je bio mamin piskutav glas prilikom izgovaranja mog imena, kada mi se zaledi svaka žila na telu, a znam da sam napravila sr… glupost.
A onda sam izašla iz te ljušture. Bacila se u svet, upoznala nove ljude, sklopila nova prijateljstva i shvatila da se to ne dešava “nekom tamo”, već i našim prijateljima. Dugački, besciljni razgovori do kasnih sati, ubeđivanja i objašnjavanja i čuveno “nije hteo, desilo se” iznova i iznova. I tada mi je bilo teško da razumem. Zašto braniš nasilnika? Zašto ne ceniš sebe? Šta je najgore što može da se desi?
I desilo se najgore. Neću zaboraviti trenutak otrežnjenja, kada sam čekajući avion za Podgoricu i listajući novine na gejtu pročitala SMS poruku od koleginice sa fakulteta: “Jesi li čula za Jelenu?*”
Predivno dete, pomalo povučeno, ali devojka sa kojom je uvek bilo divno porazgovarati, sa nežnim osmehom i toplim pogledom. Istina, sticajem okolnosti nismo se previše družile, ali sećanje na nju ostalo je u oblaku pozitivnog osećanja koje bi mi se rodilo svaki put kada je vidim u slušaonici na fakultetu.
Veče pre mog puta u PG, Jelena se našla sa dečkom u njenom iznajmljenom stanu u Beogradu. Ne znam kako se odvijalo veče, ali ukoliko pokušam da rekonstruišem priču, plašim se u kakvom me stanju taj scenario može ostaviti. Ono što svi znamo jeste da je naša koleginica tada izgubila svoj život, u nečemu što je komšijama zvučalo kao “svađa između partnera”. Jedna od onih svađa u koju niko ne želi da se meša jer prosto – nije naša stvar. Pa, nekako, kada neko naš izgubi život u toj svađi, makar bio i naš poznanik to postaje naša stvar.
Sve što nam je ostalo od nje bio je taj oblak pozitivnog sećanja koji se vremenom pretvorio u dim i sivilo, prepuno težine, ogorčenosti i tuge. Zar je to bilo sve što sam znala o njoj? Volela je zeleno? Sećam se jedne marame. Ne, ili je bila žuta? Nosila je vezanu kosu često. Imala je lepe zube. Da, smejala se često. Zašto nisam izdvojila više vremena da je upoznam? Zašto se nismo družile? Možda bismo postale super drugarice, možda bi mi ispričala da ima problem sa dečkom, možda bih je posavetovala da se udalji, možda bih jednostavno bila tu. Možda bi to zaista bila moja stvar povodom koje sam mogla nešto da uradim.
Jelena, zašto si ćutala?
Zašto nisi dala neki znak?
Zašto te sistem nije čuo? Zašto te mi nismo čuli?
Nisam mogla da joj oprostim što nije bila glasnija. Bila sam ljuta na nju i na sve ostale jer nemaju snage da ustanu i kažu jasno i glasno – imam problem.
A onda, kao što to obično biva, sudbina se malo poigrala sa mnom.
Moja priča, za razliku od mnogih drugih je bezazlena. Eto, tek jedan slučaj za prepričati uz kafu i poneko “eto čega sve ima” ili “ma, nemoj da pričaš?” Ali i taj slučaj bio je sasvim dovoljan da me ućutka.
Ljudi koji me poznaju, danas uglavnom znaju za mog progonitelja (“popularniji” izraz – stalker).
Tada nisu znali. Smatrala sam da je potpuno nebitno za prepričati poruku koja stiže sa nepoznatog broja “Hej, slatka si, hoćemo na piće?” Pa još jednu nakon toga, pa još jednu, pa još jednu. U početku odlučna da ne odgovaram nepoznatima, nakon desetak poruka shvatila sam da moram to da zaustavim, jer počinje da mi smeta.
Ne sluteći šta će moje kratko i pristojno odbijanje doneti sa sobom.
Nesanicu. Strahove. Anksioznost. 102 nepročitane poruke za jednu noć. Uvrede. Pretnje. Paranoju. Propuštene pozive. Osvrtanje na ulici. Glavobolju. Mučnine. Strah. Strah. Strah.
I našla sam se u situaciji da ćutim. Sama sa sobom. Iz toliko nebuloznog razloga, da mi je danas prosto smešno kada se setim toga – jer mi je bilo neprijatno da neko pročita sadržaje tih vulgarnih, neprijatnih i uvredljivih poruka koje su mi preplavljivale inbox.
Srećom, shvatila sam šta moje ćutanje nosi sa sobom. I uradila sam ono što bi svako uplašeno dete uradilo – rekla sam tati. Ne, ni drugarici, ni dečku, ni profesoru, nego istinskoj muškoj podršci, osobi za koju znam da će me bezuslovno zaštititi i razumeti baš sada kada mi je to najpotrebnije. I naravno, tako je i bilo. Moj broj telefona je izbrisan iz telefona mog stalkera, nikada mi ni jedna poruka više nije stigla, a jednom jedinom prilikom kada smo se mimoišli na ulici, on je skrenuo pogled.
Jer eto – progovorila sam. Poslušala sam svoj sopstveni savet. Bila sam dovoljno jaka da budem slaba kada mi je to bilo potrebno.
Pa eto, pokušajte i vi da poslušate moj savet – PROGOVORITE. Pričajte o tome, neko će vas sigurno čuti. Ne pokušavajte da razumete nasilje. Ne ostavljajte prostora nikome da pronađe argumente i opravdanja za nasilje. I ne, nasilje nije samo šamar, modrica, čupanje za kosu. Nasilje su uvrede. Nasilje je nelagoda. Nasilje je nesigurnost. Nasilje je ono kada imate grč u želucu zbog nečijeg pogleda. Nasilje je strah od osobe koju volite. Nasilje je kada izgubite veru u sebe.
Možete bolje!
Jer jeste bolji!
I zaslužujete bolje!
BUDITE GLASNI!
BUDITE JAČI!
BUDITE HRABRI!
VERUJTE U SEBE!
I zapamtite – nasilje nad vama nikada, NIKADA, NIKADA nije vaša krivica. I ne dozvolite nikome da vas u to ubedi.
*Ime je izmenjeno radi zaštite privatnosti porodice.
