Kada se osvrnem iza sebe i nabrojim sve zemlje i gradove u kojima sam bila i prebrojim sve pečate u crvenom pasošu, pa i one u plavom – mukom stečene, shvatim koliko sam srećna i zahvalna na svim tim divnim uspomenama. Zagledam se često u porodičnu kolekciju magneta na frižideru i prošetam bolonjskim arkadama pravo do Plave džamije gde me ulični prodavci podsete na Baš Čaršiju i zveckanje džezvica. Vratim se i do ne tako davne prošlosti i noćnih kupanja sa pogledom na svetla Halkidikija ili ponovo odem na Jelenov greben gde su mi prelepe srne i njihovi mladunci jeli iz ruke. Međutim, ono zbog čega mi je naročito žao, imajući u vidu svoju bogatu turističku prošlost jeste činjenica da sam u svim tim avanturama zapostavila čari onoga što mi je oduvek bilo na dohvat ruke – Srbije.
Razumećete onda moje oduševljenje kada mi je ista ona ekipa koju sam vam već spominjala, zaljubljena u putovanja i željna otvorenog puta i novih mesta, predložila da za vikend posetimo Drinu. Nisam se dvoumila ni jednog trenutka, posebno imajući u vidu moje neobične emocije prema ovoj reci. Do sada me ni jednom nije razočarala, pa sam verovala da ni sada to neće biti slučaj. Okvirno smo se dogovorili da obiđemo Azbukovicu, uz savetovanje sa prijateljem Google-om vezano za kutke ove oblasti koje vredi videti. Na trenutak sam pomislila da će biti jednostavno izabrati par lokacija, međutim grdno sam se prevarila.
Ne mogu, a da ne pohvalim fantastičan servis “Ajmo Negde” koji raspolaže detaljnom i odlično organizovanom bazom turističkih destinacija po Srbiji. Etno selo, banja, bazen, planinski vrh, park, salaš ili restoran – bilo za šta da se odlučite, naći ćete idealnu lokaciju za svoj izlet, odabranu isključivo prema vašim afinitetima i ukusu. Takođe, “EtnoSrbija” može vam pomoći da osetite pravi duh naših predaka i odvesti vas na predivna mesta, sa autentičnim ambijentom i atmosferom.
I tako smo mi, služeči se blagodetima moderne tehnologije, počevši od Google Maps-a i iGo navigacije i opremljeni odličnim fotoaparatom (koji je jedan od najbitnijih činilaca svakog putovanja), krenuli na još jedan u nizu detaljno isplaniranih izleta, koji će se kao i većina odvijati potpuno spontano.
Krenuli smo iz Beograda, nešto posle 9h i uputili se ka Valjevu. Put nas je vodio dalje ka Bajinoj Bašti, odakle smo krenuli severno ka Ljuboviji i prelepom etno selu Vrhpolje. Na putu do tamo pratilo nas je divno vreme, sa jesenjih dvadesetak stepeni i suncem koje je samo dodatno istaklo savršene boje jeseni. Uz zvuke Abe i prijatnu vožnju, plovili smo kroz carstvo boja – od najsvetlije žute, ka nešto tamnijoj oker koja se stapa sa usamljenim crvenkastim drvećem visoko i duboko u šumi. Uzimajući sve u obzir, put do Vrhpolja je bio sinestetičko iskustvo. Uživanje za sva čula…
Pre nego što smo stigli do svoje prve stanice, videli smo putokaz za Kanjon Trešnjice. S obzirom na ekipu koja je bila u kolima u tom trenutku, bilo je neobično to što niko od nas nije ranije bio na tom mestu. Naravno, odlučili smo da ga obiđemo.
Međutim, pre nego što smo “prekršili” originalnu rutu, svratili smo na kafu i na naše prvo odredište. Sakriveno iza prostranih poljana, na nešto manje od jednog kilometra od glavnog puta, našli smo maleno seosko domaćinstvo. Kola za vuču napunjena cvećem, ljuljaške i brojni etno detalji krasili su prednje dvorište prilično posećenog restorana. Međutim, u zadnjem dvorištu krilo se ono zbog čega ljudi iz različitih krajeva Srbije, a sigurno i šire, pa na kraju krajeva i ono zbog čega smo i mi sami došli – Drina u svoj svojoj lepoti. Naravno, domaća kafa poslužena je sa ratlukom, a mi smo je popili sa podignutim malim prstom – red je. 🙂 Bistra reka nečujno je proticala pored nas, noseći sa sobom uspomene svih svojih posetilaca od Šćepan Polja gde nastaje od brze Tare i moćne Pive, pa sve do Bosanske Rače gde se uliva u mirnu Savu. Nije neobična energija ove reke kada se pomisli na dva prirodna bogatstva koja su je stvorila. Tarini ledeni brzaci koji nose sve pred sobom i lome se o stene i pivske lepote koje ostavljaju bez daha svojim blistavo belim koritom i bojom tirkiza, savršena su metafora za sve priče i živote kojima je Drina bila svedok.
Nakon ovog predaha, vratili smo se na glavni put i rešili da posetimo pomenuti kanjon. Kola nisu bila oduševljena našom odlukom, s obzirom na kvalitet sporednog puta koji je vodio do naše destinacije. Nedostatak putokaza nije nam mnogo pomogao u našoj misiji. U jednom trenutku, asfaltni put je ostao iza nas, a mi smo nastavili svoju vožnju u nepoznato. Posle nekoliko skretanja i vraćanja na pravu putanju, naišli smo na jedno usamljeno, ali ne i malo domaćinstvo. Ljubazni domaćin i meštanin Gornje Trešnjice gde se ovaj kanjon i nalazi dao nam je smernice, pa smo uz veliku zahvalnost nastavili dalje. Zahvaljujući odličnom vozaču, a i saputniku koji je sklanjao veliko kamenje sa puta kako bismo bezbedno prošli, a naravno i dobrom raspoloženju – stigli smo bezbedno i svoju avanturu nastavili peške uzbrdo, uskom, kozjom stazicom. Svi smo se složili da vazduh miriše na čaj, a zvuci prirode oko nas vratili su nam svu snagu i energiju koju nam je gradska vreva potrošila. Nakon kraćeg zadržavanja na stenama u sred rečice Trešnjice, par trenutaka nirvane i mnoštva prelepih fotografija okolnih predela, boja i atmosfere, rešili smo da nastavimo svoj izlet.
Sledeća stanica nam je bio Rimski most u Donjoj Ljuboviđi, a na reci Ljuboviđa. Iako poreklo vodi još iz rimskog doba, rekonstruisan je jednom ili dva puta do danas, međutim zadržao je pečat autentičnosti. Sa druge strane mosta nalazi se trošna kuća sa zidanim podrumom. Ponovo smo imali sreće, ili nas je jednostavno dobra energija pratila čitavim putem, pa smo naišli na bivšeg vlasnika tog domaćinstva. Rekao nam je kako je kuća 1939. godine cela preneta sa brda koje se nalazi iznad nje, a da sama po sebi datira sigurno iz XIX veka. Iako pomalo oronula, sa propalim krovom i oljuštenom fasadom, ova građevina i dalje zadržava posebnu energiju koja asocira na neka prošla vremena. Ista ona vremena kada je na reci Ljuboviđa bilo 64 vodenice celim njenim tokom, a danas stoji jedna, kao blaga naznaka neverovatne snage prirode.
Naš izlet nastavio se u Soko gradu, odnosno u podnožju istog, pod okriljem velikog manastirskog krsta a u krugu manastira Svetog Nikolaja. Od velike kapije do samog manastira vodi pešačka staza, tik pored veštačkog jezera stvorenog od Sokolske reke i Lazanjskog potoka. U miru i tišini obišli smo kompleks i upalili sveće za zdravlje i sreću svojih bližnjih. Iskoristili smo ovu priliku da se odmorimo između tri gore koje omeđuju manastirski kompleks.
S obzirom na doba godine, dan nam je bio prekratak za rutu koju smo isplanirali, pa nas je veče uveliko stizalo. Imajući u vidu da nam je konačno odredište bilo Tršić i rodna kuća Vuka Karadžića, morali smo da požurimo. Na našu veliku žalost, ovaj kompleks obišli smo u mraku. S obzirom na to da je bila nedelja, sadržaji su bili zatvoreni, ali smo uspeli da pročitamo nekoliko Vukovih umotvorina na osvetljenoj stazici koja nas je vodila kroz mesto. Jedna od meni najdražih jeste upravo ona koja stoji na tabli ispred Vukovog dvorišta:
“Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije, ni ljepšeg mesta od Tršića.” Vuk Stefanović Karadžić
Rešeni da ovaj obilazak završimo nekom drugom prilikom, po danu seli smo u etno restoran “Promaja” i častili sebe vrućom pogačom i mladim kajmakom, kao i nekim drugim specijalitetima kojima ne bih volela da vam pravim zazubice. Siti i pomalo umorni, nastavili smo svoj put ka Beogradu, sa budnom pažnjom. Iako uslovi za vožnju nisu bili sjajni, našem Fanđu to nije preterano smetalo, pa smo bez ikakvih problema stigli kući.
Bez obzira na brojne destinacije na kojima sam bila, još uvek verujem u onu dobru staru: “Nije bitno gde si, nego sa kim si.” U kvalitetnom društvu avanturističkog duha, punom pozitivne energije i raspoloženom za akciju – ni jedan road trip ne može proći loše. Unapred se radujem novoj avanturi i novoj priči koju ću vam sa zadovoljstvom dočarati.
I.M.
*Hvala Ani na ideji za naslov, definitivno smo prošetali kroz istoriju Srbije! Od Rima, preko začetaka našeg pisma, pa sve do novog, ali svakako autentičnog etno sela. 😉
