Bilo jednom jedno naselje sakriveno krošnjama lipe od gradske vreve, gužve, buke i haosa. Na tom mestu ukrštale su se putanje biznismena i zanatlija, studenata i šegrta, pčelara i poslastičara, umetnika i pozera, Pop-a i Rock-a, a bilo je i redovna stanica na putu iz grada, kao i na putu do njega. Tu su ljudi imali srećna detinjstva, svirali gitaru na zidiću, družili se sa velikim imenima domaće muzičke i glumačke scene, sticali poznanstva, ljubavi i prijateljstva za ceo život i proživljavali trenutke koji su se prepričavali generacijama kasnije. Dobrodošli na Banovo brdo.
Znam, naravno, sada će mnogi skočiti da odbrane čast mog “rodnog” Vidikovca, ali iako sam odrasla u tom kraju, porodično stablo, uspomene i brojni lepi trenuci u životu vežu me upravo za ovaj severniji deo Beograda. Za svoj skromni životni staž od 24 leta brojne sam noći provela na trotoarima Brda, popodneva uz sladoled u parku, jutra na kafi kod moje omiljene Brđanke (ona će se prepoznati), večeri po kafićima, palačinkarnicama i pizzerijama, a svojevremeno dočekivala i zore u noćnom provodu.
Provela sam dobar deo detinjstva slušajući o dogodovštinama mojih roditelja iz Zrmanjske, Dobrinovićeve, a kasnije i Lazara Kujundžića, Gogoljeve, Toše Jovanovića… Sjaj u maminim očima kada nam pokaže na prozor svoje devojačke sobe u soliteru koji gleda pravo na hipodrom i sada novi most ne može se opisati rečima, kao ni neke uspomene koje sam ostavila negde na potezu od “City hall“-a i starog “Beteksa” ili možda “Ateksa”.
Jedna od upečatljivijih priča iz mladosti mojih roditelja je ona vezana za period njihove srednje škole i početka studija. Okruženi prijateljima, od kojih nam neki i danas dolaze na kafu u svojstvu kumova često su znali da se “opuste” uz gitaru i par piva ili neko vino iz dragstora. Tu su se okupljali veliki glasovi i talentovane ruke, brzi jezici i bistre glave.
Milana često spominju, njihovog dragog prijatelja. Tata često kroz osmeh zna da kaže kako on “nije bio ni malo lud” i dok su svi oni, muški, u mladosti poslove završavali na snagu, Milan je posmatrao iz prikrajka i “mudrovao”, pa često isti taj posao završavao i pre njih. Pričaju da je bio najveći šaljivdžija u društvu, a verovatno i jedan od najinteligentnijih umova koje su upoznali. I dalje se prepričava kako je Milan postao “duhovni vođa” sestrinom i mom kumu, koji je morao da se krsti kako bi preuzeo tu ulogu na sebe. Kažu da se na tom krštenju i sam sveštenik smejao.
Svoj kapacitet često je pretakao u muziku, pa se malo ko iznenadio kada je sa prijateljima osnovao i bend. Takođe, delo koje je piskarao u srednjoškolskim danima omogućilo mu je da se bez problema upiše na dramaturgiju i ubrzo nakon tog upisa i prilagodi delo za pozorišno izvođenje. Režija mu je bila još jedna velika strast.
Možda zbog svega što znam o njemu, možda zbog njegove velike životne energije koja se nažalost prerano ugasila, možda zbog emocije koju prenosi na mene kada slušam njegovu muziku i zamišljam Beograd u najlepšim bojama svitanja – bila sam presrećna kada sam saznala za poklon koji mu je Banovo brdo poklonilo, samo par godina nakon što je svoje note počeo da piše na nekom boljem mestu.
Kako ga mnogi znaju – “dobri duh Čukarice”, narodu poznat kao Milan Delčić Delča dobio je svoj festival i to u srcu svog kraja, odmah pored “šoljice”. Manifestacija “Dan D” prvi put održana je 14. septembra ove godine, a za cilj ima ono za šta se naš dragi Delča zalagao tokom svog života, a to je šansa za mlade nade domaće muzike. Desetak relativno novih i perspektivnih rok bendova pokazalo je svoje umeće pred divnom publikom koja je došla da podrži humanu zamisao i da pruži podršku novim talentima. Brđani su ovacijama propratili svaki performans. Pozitivnoj energiji su dodatno doprinosila dečica koja su igrala uz zvuke električne gitare, klavijatura i različitih vokala, praveći atmosferu “u prvim redovima”. Niko na to nije imun.
Celu manifestaciju vodio je Dejan Cukić koji je preuzeo na sebe tu “odgovornost” da prenese Delčinu poruku okupljenim istomišljenicima, svirajući njegovu muziku. Čuvenim stuhovima “čudna je ovo noć, čudan sam sam sebi”, uspeo je da probudi u meni osećaj počastvovanosti jer sam u trenutku shvatila da verovatno prisustvujem istorijskom trenutku, ispod krošnje drveta, okružena dragim ljudima koji u sebi nose verovatno isto osećanje. Festivalu je prisustvovao i čuveni Vasa, Aleksandar Vasiljević koji je imao prilike da svira sa Delčom dok su zajedno bili “U šrkipcu”. Kasnije je Vasa, sa još nekim članovima benda osnovao “Familiju”, koja je pod novim imenom “Dibidus” upriličila ovaj događaj svirajući neke od svojih velikih hitova i posvetivši lepe reči i zahvalnost zajedničkom prijatelju, dobrom duhu i divnoj duši – Delči.
Kao podsetnik na ovaj dan, kao i na sve druge koje je Delča svojom energijom ulepšavao i bogatio, ostaje spomen ploča na kući u kojoj je odrastao, a na kojoj pišu stihovi pesme koju nije stigao da objavi, a napisao je verovatno dok je vodio tihu borbu sa svojom bolešću za koju niko i nije znao.
Delča, hvala ti za sve i počivaj u miru. Mi ostajemo sa tvojim pesmama i preuzimamo na sebe da ostvarimo neke zadatke koje nisi stigao da rešiš. Na pamet, ne “na snagu”.
“Dobro je sve, sve što je bilo,
A svako sutra je od boljeg najbolje.
I zato ne brini, samo veruj mi.”
– Milan Delčić Delča
I.M.
Svaka cast za ovaj tekst, sad mi je jos draze sto sam ispred Kancelarije za mlade opstine Cukarica dao svoj doprinos da se ova manifestacija odrzi!! 🙂
Svaka vama čast za organizaciju! Puno sreće narednih godina, a bićemo tu da provetimo atmosferu 🙂