• Tweet it
• Pin it
• Share it
• Email

Još uvek nisam roditelj, ali sam njima okružena od rođenja. Od nedavno imam prilike da posmatram i neke od svojih prijatelja kako to postaju, a doći će dan kada ću i sama morati da preuzmem tu ulogu. I dalje mislim da je nauka dobro vaspitati dete i ne smatram da to ima bilo kakve veze sa vremenom u kojem ono provodi detinjstvo.  Divim se svojim roditeljima i roditeljima svojih prijatelja koji su uspeli da nas izvedu na pravi put i stvore od nas individue koje će jednog dana biti u stanju da odgaje još jednu generaciju takvih ljudi. Ali očigledno – zadatak nam nije lak.

Činjenica je da društvo u kom se vaše dete kreće može bitno uticati na tok njegovog života, ali budite sigurni da najjači uticaj na tu putanju imate upravo vi. Imala sam neverovatno veliki broj prilika u životu da odem na veoma pogrešnu stranu, ali opet nikada to nisam učinila. A odrasla sam u jako lošem vremenu. Koje i dalje traje. A ja i dalje odrastam.

Naravno da vas ovde neću učiti kako da vaspitavate rođeno dete, to je samo vaša odluka. Na pisanje ovog teksta me je inspirisalo zapravo nešto drugo. Kao što rekoh, neću vas učiti, ali ću pokušati da vam pretočim u reči moje skromno mišljenje u kom smeru bi bilo dobro ići. Zapravo, u kom smeru ja planiram da idem.

Ukoliko niste imali prilike da vidite ovaj kratki video clip, moja topla preporuka je da to sada učinite.

embedded by Embedded Video

YouTube DirektRiley on Marketing

S obzirom na to da je video na engleskom jeziku, pretpostaviću da deo vas ne razume šta ova devojčica priča, pa ću vam ukratko objasniti o čemu se radi: dovedena u prodavnicu igračaka, ona se iznervirala ponudom koja je pred nju stavljena i pokušala to da objasni najjednostavnijim, dečijim rečima. “Zašto sve devojčice moraju da kupuju princeze, a svi dečaci superheroje? Šta ako neka devojčica želi da kupi superheroja, a neki dečak želi da kupi princezu?”

Zaista i sama sam se zapitala, zašto je to tako? Svi se bunimo protiv stereotipa i predrasuda, a sami ih zalivamo i gajimo, ne bi li što bolje uspeli, i ne bismo li stvorili “zdravo”, “društveno prihvatljivo” okruženje za svoju decu. Zapravo, šta za nas same, pa i naše potomstvo predstavlja fraza “društveno prihvatljivo”? Hoćemo li kupovinom roze benkica ćerkama i plavih portikli sinovima izgraditi jasnu razliku između njih i zašto to uopšte i radimo? Da li ćete pristati da žrtvujete sreću sopstvene dece, da biste ih apsolutno integrisali u društvo koje je samo po sebi kvarno i trulo?

S obzirom da je ceo tekst obojen porukom devojčice koja razrađuje marketing strategiju za prodaju igračaka, nastaviću u tom tonu, pa ću vam ispričati jednu priču iz mog detinjstva. Za razliku od moje starije sestre koja je bila dete anđeo, mirna, ispeglana, očešljana i fina, ja sam bila onaj mali đavo za kog su predvideli da će biti dečak, pa sam ih iznenadila pojavivši se jednog letnjeg dana sa nedostatkom jednog detalja koji bi me time i učinio. Tukla sam se sa dečacima u kraju, pela sam se na drveće, preskakala tuđe terase, uvek sa rasečenim kolenima, nikada ispeglana duže od pola sata.

Kao i veliki broj druge dece, sestra i ja smo dobijale paketiće od mamine i tatine firme pred svaku Novu godinu. S obzirom na to da je moje cenjeno ime pre petnaestak godina bilo “novitet”, jedne godine sam greškom u tatinoj firmi na spisak za paketiće bila upisana u kolonu za dečake. Naravno, to nismo shvatili dok dobijene poklone nisam donela kući. Ili doneo kući. Ili… Pa, razumete već.

Dok je sestra iz svoje velike kese vadila novu barbiku sa roze balskom haljinom i još nekoliko pakovanja dodatne garderobe, kao i plastični (naravno) roze set za šminkanje, ja sam, pomalo u čudu izvadila veliku kutiju na kojoj je bilo nacrtano nekoliko različitih sportova. Iz kutije sam izvadila pravougaonastu “skalameriju”, koja je sa jedne strane bila presvučena zelenim plišem, dok je sa druge strane bila plastificirana. Ubrzo sam shvatila da je reč o kombinaciji bilijara, košarke, fudbala i flipera u jednom aparatiću. Bila sam ODUŠEVLJENA. Naravno da me je ovaj poklon oborio sa nogu više nego što je i jedna barbika ikada. Pobogu, pa ovo ima više namena, dok barbiku možeš samo da saviješ i koristiš kao imaginarni pištolj.

Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali verujem da se moji roditelji nisu previše iznenadili, s obzirom da su sve moje barbike bile obezglavljene, a moja fascinacija autićima me je držala prilično dugo. Veliki broj mojih prijatelja takođe zna da sam iste obožavala da parkiram u video rekorder, ali to je neka druga priča. I evo, mnogo, mnogo godina nakon zabune oko imena, kada nisam dobila svoju princezu, ja sam i dalje zdrava, prava i naizgled društveno prihvatljiva. Mada, kao da vi možete da znate šta luta po ćoškovima mog uma i da procenite da li sam baš potpuno “čista”.

Dakle, jednostavno je – nije baš sve onako kako se čini na prvi pogled. Neke devojčice se igraju princezama ceo život, pa izrastu u dečake, a i obrnute situacije nisu ništa ređe. I šta onda? Hoćete li i posle dvadeset godina svojoj deci kupovati poklone u skladu sa društvenim odrednicama njihovog roda ili u skladu sa njihovom ličnošću, na kojoj su tako vredno, marljivo i mukotrpno radili ceo život, ne bi li uspeli da se izgrade kao individue, različite od mase koja se vodila baš tim “roze-plavim” principima?

Bliže se praznici. Vodite računa o tome da deci poklonite nešto što će njih učiniti srećnim, a ne vas. I ne brinite o tome što vaša ćerka voli voziće. Na primer, moja fascinacija autićima na kraju je rezultirala ljubavlju prema vožnji i svojevremeno Formuli 1. A svi se sećamo kako se završila fascinacija jednog dečaka barbikama, zar ne?

embedded by Embedded Video

I.M.

• Tweet it
• Pin it
• Share it
• Email