Ko drži pero?

Iva Marinković

Copywriter i kreativac, životna putnica sa perom u ruci i na leđima.

18. oktobar u velikom broju gradova u Evropi obeležen je kao Dan borbe protiv trgovine ljudima. Ista akcija sprovedena je i u Beogradu praćena različitim manifestacijama širom centra grada, kao i simboličnom šetnjom kroz najveći tržni centar u gradu “Ušće”, gde su volonteri upozoravali prolaznike na opasnosti koje vrebaju na svakom koraku. Prateći ova dešavanja, nisam mogla a da se ne zapitam – na kom nivou je svest našeg naroda kada je u pitanju ova tema? Da li ste svesni načina vrbovanja? Znate li da se zaštitite? Znate li koga da se čuvate? Da li ste naivni? Ili sve ovo pada u vodu kada dođe do trenutka da upravo vi ili neko od vaših bližnjih postane žrtva?

Iako veliki broj nevladinih i vladinih organizacija širom sveta, uključujući i policiju i različite humanitarne orgnizacije rade sve kako bi osvestili narod i suzbili ovaj globalni problem, reklo bi se da je ovoj pošasti izuzetno teško stati na put. Razvojem tehnologija i neverovatnom ekspanzijom Interneta, a sa njim i društvenih mreža ove ilegalne mreže trgovaca ljudima našli su svoje uporište iza virtuelnih maski. Samim tim, problem se proširio daleko više nego što je iko mogao da očekuje.

Načini za vrbovanje žrtava su brojni. U zavisnosti od ličnih afiniteta potencijalne žrtve, “presretači” veoma pažljivo prave strategiju birajući između ponuda za posao u inostranstvu (čuvanje dece, rad u restoranu…), profesionalnog usavršavanja (doškolovavanje, učenje jezika…), angažovanja od strane modnih agencija, izbora za miss ili nekih pomalo transparentnih angažmana kao što su poslovna pratnja, studija za masaže i sl. Jedan od novijih “pristupa” jesu i bračne ponude putem različitih sajtova za bračno posredovanje, lažno udvaranje, kao i ljubavne izjave koje vode “dugo očekivanom” upoznavanju, a koje se završi na dobro poznat način.

Sve ovo vodi van zemlje u kojoj žrtva živi i radi i  završava se na nekoliko mogućih načina: prinudnim brakom, prinudnim radom, prinudnim prosjačenjem, prostitucijom ili u najekstremnijim slučajevima trgovinom organa.

Takođe, iako su ova scenarija za vrbovanje mladih devojaka, žena, dece, pa čak i muškaraca širokim narodnim masama odavno poznata, u začuđujuće velikom broju slučajeva ona i dalje funkcionišu. Ali nezavisno od toga, trgovci i dalje ne prezaju od brutalnih otmica u najvećim gradskim gužvama, sa samog kućnog praga, pa nekada čak i iz kreveta žrtve.

Ove mreže trgovaca su izuzetno dobro organizovana mašinerija koje se treba čuvati na sve moguće načine. Iako ponekada može delovati kao da je to nemoguće, podizanje svesti o ovom problemu, kao i konstantno podsećanje javnosti na postojanje istog može donekle doprineti suzbijanju ovih kriminalnih mreža.

Nevladina organizacija ASTRA (Anti Trafficking Action) u tom svetlu organizovala je na jučerašnji dan niz akcija sa ciljem da objasni ljudima kako je to opšteprisutan problem koga bi svi trebalo da budu svesni. Na Internet prezentaciji ove organizacije možete naći veliki broj korisnih objašnjenja i saveta, pa istražite detaljnije sami:

Od početka godine, pa do septembra, u Srbiji je registrovano 54 žrtve trgovine ljudima. Razmislite o ovom broju i zapitajte se – da li ste zaista sigurni da to vama ne može da se desi? Čuvajte se.

Takođe, ukoliko vas ne zanima da čitate o tome, možete pogledati neki od odličnih i prilično teških (ali realnih) filmova kao što su “Trgovina ljudima” (Human Trafficking), kao i film “Sestre” u domaćoj produkciji. Ili možete pogledati jedan od holivudskih blokbastera, kao šro je “Oteta” (Taken).

Odvojite malo vremena, informišite se i zaštite na vreme.

I.M.

2 thoughts on ““To meni ne može da se desi”

  1. Odlican tekst, problem kao i u svemu je sto nas narod ne vidi probleme dok se drugima desavaju, misle to ima na filmu. Predrasude su da su te zene Kurve, bez uvijanja sam napisao to, Sistemski se ne radi na prevenciji ako bi se ljudi edukovali o svim zamkama i tim ljudima teze bi bilo da dodju do istih. Nedostaje plan i briga drzave!!!!

    1. Slažem se. Nije slučajno to što su najčešće žrtve upravo sa naših podneblja i iz ostalih zemalja jugoistočne Evrope. Sredina je konzervativna, žrtve se plaše osude okoline, pa se samim tim mire sa svojom sudbinom ili odlučuju da sami sebi prekrate muke. Tema je izuzetno široka i osetljiva, ali ono što je sigurno jeste da bi ovim problemom trebalo mnogo ozbiljnije da se bavi. Kako u našoj zemlji, tako i šire.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Next Post

Let's Get Connected!

Thu Oct 25 , 2012
Tweet it Pin it Share it Email Pin it https://tintarica.com/drustvo/to-meni-ne-moze-da-se-desi/#Ym91bmQtd2l0aC1 18. oktobar u velikom broju gradova u Evropi obeležen je kao Dan borbe protiv trgovine […]

Čitaocima kojima se ovo dopalo, takođe su pregledali i