Ono što je realno, stvarno i neoborivo jeste činjenica da, kada sve prestane da postoji, jedino što će trajati je vreme. U beskraj. Trenuci. Jedino što nam preostaje jeste da ih skupimo. Da prebrojimo svaki trenutak sreće u našim sitnim, konačnim životima. Samo radost i ljubav skupiti na gomilu znači staviti veoma visoku cenu na naše postojanje. Zaboravimo prošlost, ostavimo iza tugu, bol i nesreću. To se neće vratiti, pa čemu onda podsećanje? Zašto bi zadržavali uspomene koje nas navode na loše misli? Zar nije poenta življenja upravo iskoristiti svaki mogući trenutak radosti? Jeste!
Sklopimo sve satove na ovom svetu u jedan ogroman sat sa milion kazaljki. Jedna bi određivala sate, druga minute, treća sekunde, četvrta mesece, peta godine. Crvena kazaljka merila bi trenutke ljubavi, roze trenutke sreće, a siva trenutke tuge. Nije li veličanstveno to što ljudsko oko može rangirati boje po emocijama?! Zar ne bi lepše bilo kada bi sve nijanse na ovom satu ukazivale na pozitivne emocije? Ali šta je realnost? Šta je konstantno i nepromenljivo? Vreme!
I dok bi šarene kazaljke varirale, išle napred ili nazad, smanjivale broj obrtaja, zaustavljale se ili preklapale, vremenske odrednice bi se okretale ustaljenim tempom i pokazivale tačnost neodređenosti trenutaka koje živimo.
Suština našeh krhkoh bivstvovanja na ovom svetu, može se banalizovati iskazom da se život svodi na momente koje pravilno iskoristimo. I zaista, citiraću “život se ne meri brojem uzdaha, već brojem trenutaka koji nam oduzimaju dah!” Zato, nema potrebe ići protiv vremena, jer ono radi samo za nas.
I. M.
