Na neki način i bombardovanje Libije, a i prirodna katastrofa u Japanu dovedena su u vezu sa priznanjem nezavisnosti Kosova. Još je nejasnija veza između skupljanja pomoći za porodice civila stradalih u cunamiju i zemljotresu, na nivou građana i politike naše i Vlade Japana.
Iz nepoznatih razloga, srpski kritičari podižu veliku prašinu zbog prikupljanja novca za pomoć Japanu, navodeći kao argument NEskupljanje iste pomoći za narod na Kosovu. Čini se kao da su svi zaboravili “mirnu” šetnju, propraćenu haosom, lomom i vandalizmom, kada je gotovo uništen glavni grad Srbije, i kada je pokradena većina prodavnica u istom. Zar cilj šetnje nije bilo prikupljanje pomoći?
Šta se desilo sa aferom SMS poruka za gladne na KiM? Ukoliko se ne varam, svešteno lice je bilo upleteno u kradju istih sredstava?! Moguće je da se to ne računa u pomoć, jer sredstva ipak nisu dospela do nesrećnih ljudi.
Ne bih da nastavljam sa primerima, ima ih previše, a ne bih da odlutam od teme.
Licemerje je jedno od glavnih obeležja srpskih kritičara. Na jedno oko vide, a drugim vešto žmure na sva zlodela njihovih štićenika.
Pitam se, da li bi se situacija promenila kada bi otvorili prozore svog stana, proluftirali svoj dom, udahnuli malo svežeg vazduha, pa čak možda, najhrabriji i izašli ispred svoje zgrade ili kuće… Međutim, to je mnogo lakše izgovoriti, nego učiniti, jer je strah od neuspeha uvek jači od nade.
Zato nekolicina odvažnih korača gradom, javno istupajući ispred svojih ideologija i rizikujući nekada čak i svoj život, kako bi odbranili svoja uverenja. To je zapravo jedini način da se odbrani od utemeljenih tradicionalista koji se drže zajedno iza oklopa ideologizovanih medija.
2001 je i dalje aktivan broj za slanje pomoći unesrećenom narodu Japana koji je do sada i više nego pomogao Srbiji, koliko god ona bila “imuna na milione”. Najmanje što zaslužuju jeste naša podrška, koja bi pre svega trebala da ide civilima koji su u nevolji, pa koja god zemlja bila u pitanju. Nekako mi zdrava logika nalaže da podršku uvek usmerim na unesrećeni narod, posebno u slučajevima kada ih “njihov” “predsednik” gađa bombama i gazi tenkovima. Međutim, Srbi se u sve većem broju opredeljuju da podršku pruže Gadafiju i njemu sličnima. Na nama je da se borimo…
I.M.
