Iako mi vožnja do kuće u 5h zvuči i više nego naporno, startujem motor i isparkiravam svoje voljeno vozilo. U glavi preračunavam broj kilometara do odredišta i stepen pospanosti. Puštam muziku.
Mimoilazim se sa prvim jutarnjim autobusima i obilazim neravnine na putu, jer mi uvek bude žao kada amortizeri zakukaju. Nigde nema nikoga. A nebo menja boju. Preliva se. Od najlepše i najtamnije teget, do plavičaste, koja je sada u savršenom kontrastu sa uličnom rasvetom. I posmatrajući taj savršeni spektar boja, počinjem da uživam u tom trenutku, svesna da ga delim sa tek nekolicinom ljudi koja tu istu sliku sada posmatra, negde u nekom sakrivenom kutku Beograda.
Zeleni talas u Kneza Miloša ima posebnu draž uz zvuke Garetha Emerya. Spuštam se niz ulicu, ostavljajući iza sebe noć. Tek ponegde vidim neki auto kako izviruje iza trole. A tek sanjivi šoferi… E to je slika za pamćenje. Razmišljam da li da produžim ka Topčiderskoj zvezdi i ubrzam put do kreveta i carstva snova, ali ne. Ipak skrećem ispod Mostarske petlje i vozim preko sajma. Put je svakako nešto inspirativniji.
I tek što sam prošla semafor ispod Mostara, shvatam zašto je to bila odlična ideja – novi most se maestralno diže ka visinama i obasjava nebo, koje se još uvek premišlja da li da prepusti dominaciju jutarnjem Suncu. Sada je plav. I nekako još viši nego inače. I prelep. Tik pored uključenja, primećujem patrolna kola u kojim dvoje kolega piju jutarnju kafu i “otvaraju smenu”. Bili su fini, nisu me pozdravili.
Skrećem na tobogan i penjem se ka Banovom Brdu. Trudim se da održim zeleni talas. Vidim dva dečka kako jedu pizzu u Ponču i ozbiljno razmišljam na temu da im se pridružim, ali zeleni talas me zove da požurim. Nastavljam kroz Požešku ulicu i skrećem kod drugog, srećom nakon ponoći, zatvorenog Ponča u Beogradskog bataljona.
Nebo je sve svetlije. I ja se pored stadiona FK Čukarički spuštam ka ulici Blagoja Parovića i bazenima. I tamo imam šta da vidim. Razliveno u milion nijansi narandžaste i roze, beskrajno prostranstvo iznad mog voljenog grada najavljuje izlazak Sunca. A to baš dugo nisam videla.
I tako, nakon kratke vožnje kroz Košutnjak, stižem na odredište i parkiram kola ispred zgrade. Sedim unutra par trenutaka i gledam oko sebe proleće. U svakom milimetru.Toplo i mirišljavo. Izlazim napolje i pokušavam telefonom da zabeležim svitanje . Ali ne može se to ni izbliza dočarati tehnologijom. Treba osetiti kako prvi zraci Sunca dodiruju zemlju i boje svaki delić usnulog grada.
Nakon par minuta tišine i apsolutnog mira, krećem ka zgradi i čujem ptice. Grad se budi. A ja sam doživela svoj trenutak nirvane. Onaj trenutak kada sve postaje nevažno. Trenutak samo za sebe. Trenutak za svitanje Beograda – moje najveće ljubavi.
I.M.
Volim kada me oraspolozis nekim tekstom poput ovog 🙂
Onda moramo zajedno da čekamo neku zoru! 🙂 Drago mi je! I hvala 😉
Prava nirvana…treba se setiti…onda i malo znaci mnogo…