I po ko za koji put u svom životu, počinjem da pišem članak, revoltirana i postiđena društvom u kome imam “privilegiju” da živim. Da li smo stvarno došli do toga da “polovimo” umetnost jer se tako bolje uklapa u kriterijume urbanosti?!
Jedan mudri vlasnik kafića u glavnom gradu naše države, rešio je da poboljša atmosferu u svom lokalu, tako što će ga ispuniti knjigama. Međutim, zbog tehničkih problema (police su, naime, bile isuviše plitke da bi knjige stajale u njima kako je on osmislio), gospodin je odlučio da svaku knjigu PREPOLOVI!
Na jedan vrlo metaforičan način, intelektualnoj eliti našeg društva stavljeno je do znanja da je njihovo celoživotno ulaganje u intelektualni razvoj bio potpuno bespotreban, i da je danas sasvim dovoljno poređati knjige po policama, kako bi se stvorio privid obrazovanja i kulturne plemenitosti. Čemu trud? Čemu učenje? Čemu uopšte književnost, kada je dovoljno uzeti najobičniji komad hartije ili svesku, našarati je primamljivim bojama i prepoloviti? Tako će se sasvim dobro uklopiti u standarde novokomponovane intelektualne elite.
Da, to je ona ista elita koja je završavala fakultete koristeći beleške i rezimee sa interneta. To je ista ona elita koja je nosila svoje lap-topove u najprometnije kafiće u gradu, kako bi bili zapaženi u svojoj “zaposlenosti”. To je ista ona elita koja pročita četiri kritike knjige i “shvati” suštinu.
Da li smo zaista došli do toga da knjige služe samo za ukrašavanje enterijera i stvaranje osećaja “topline” ?! Da li je zaista opravdano omalovažiti ličnost jednog pisca, koji je poklonio celog sebe svakoj svojoj knjizi, uništiti njegovo stvaralaštvo, poloveći njegova dela ?! Da li se i 10% prodatih knjiga u Srbiji, u poslednjih par godina, kupilo zbog interesovanja i divljenja ostvarenju jednog umetnika?! Ili je sve postalo jeftino pomodarstvo?
Da li je književnost “fensi” ? Ili ima još onih koji cene poreklo svakog napisanog slova, uključujući i ovih koja upravo čitate?
Minut ćutanja za svako umetničko delo koje je uništeno bahatošću “elite”.
Minut ćutanja za svaku prepolovljenu knjigu.
Minut ćutanja za svakog umetnika, i konkretno – svakog pisca koji je izgubio deo sebe sa svokim uništenim primerkom njegovog stvaralaštva.
I konačno vek ćutanja, kao kazna za svaki zločin protiv umetnosti, koja postaje ugrožena “vrsta” na ovoj krhkoj planeti na kojoj se nalazimo.
I.M.
