24. mart 2012. godine. Beograd. Da li ja to još uvek čujem zujanje aviona iznad mog naselja? Da li su to bombe što čujem iz pravca Straževice? Da li je to glas svima nama dobro poznatog Avrama Izraela što dopire sa radija?
Ne, ništa slično. Zapravo danas ceo dan čujem ptičice kako cvrkuću, neku komšijsku decu koja igraju odbojku baš pored moje terase, i muziku koja dopire iz sestrine sobe.
Šum koji mi se meša sa mislima dolazi sa televizije, iz novina koje mi stoje na stolu, sa društvenih mreža koje pratim. Raspoznajem nekoliko ključnih reči kao što su „NATO“, „bombardovanje“, „smrt“, „tragedija“, „lopovi“ i mnoge druge, dovoljno negativne da mi pokvare dobro raspoloženje koje je došlo sa prolećem.
Nisam zaboravila da sam pre tačno trinaest godina u ovo vreme trčala ka podrumu sa roditeljima i sestrom, razmišljajući da li će Esmeralda konačno progledati i zašto baš sada moraju da bombarduju kad je najinteresantniji deo. Nisam zaboravila da me je vazdušni udar prebacio na sredinu sobe sa fotelje u kojoj sam sedela, izbivši pritom roletnu koja mu se našla na putu. Nisam zaboravila ni napuštanje svog kraja zbog nehigijenskih uslova za život u podrumu. Sećam se svega.
Ali ne želim da razmišljam o tome. Posebno ne danas.
I dok mi zvuci iz sveta koji me okružuju polako nadjačavaju negativni šum, reših da udarim sestri kontru i puštam pesmu koja mi uvek probudi najlepše emocije i najtoplija sećanja na detinjstvo i predivno odrastanje u najlepšem gradu na svetu.
Danas razmišljam o Beogradu XXI veka. O prelepom, novom, svetskom Beogradu, koji je otvorio svoje kapije svima koji žele da zavire u njegovu dušu.
Sinoć sam sedela na reci, pila kafu sa dragim ljudima i držala na dlanu ceo svet. Sa jedne strane stoji prelepi most u milion boja, koji ostavlja utisak kao da se sprema da progovori svakoga trenutka i diže se do neba parajući oblake ponosno. U daljini ponosni Pobednik posmatra svoje ulice, ljude, reke koje se spajaju tačno ispod njega.
Ulicama okupanim zlatom danas šetaju najlepši ljudi na svetu. Drže se za ruke, vole se, mire, svađaju, grle, druže do kraja i nazad. Mimoilaze se sa strancima koji hodaju izgubljeno, zagledani u lepote koje im ovaj skromni ali gostoljubivi grad nudi na tanjiru. I svi žele da se vrate.
Sa jedne strane trga mešaju se glasovi uličnih prodavaca knjiga, koji na drvenim tezgama nude sva dela našeg voljenog nobelovca Ive Andrića. Sa druge strane se prelamaju boje carstva meda izloženog na jednoj od brojnih izložbi. I sve miriše na cimet.
Preko 7 brda nemo se posmatraju Hram Svetog Save na Vračaru, u svoj svojoj grandioznosti i lepoti i novi, stameni avalski toranj. Prošlost i sadašnjost spajaju se u ova dva spomenika koji čuvaju brojne priče, kako one iz davnina, tako i one koje će tek biti ispričane. Svedoci su mnogih početaka i završetaka i čuvaju tajne koje verovatno niko nikada neće saznati. Čuvari grada.
Beograd danas miriše na sreću.
I dok preslušavam poslednje taktove jedne od mojih omiljenih pesama, glas Dragana Nikolića, Nikole Koja, Dragana Bjelogrlića i još nekoliko drugih vraća me u najlepši period mog detinjstva i konačno shvatam pravo značenje dobro poznatog stiha „ima nečeg u tom nebu, samo tvoje Beli grade“.
Dozvolite ovom prelepom gradu da vas kupi svojom lepotom i toplinom i čuvajte samo lepe uspomene. I danas, više nego ikada, ne podsećajte se loših vremena, već poklonite svom gradu osmeh.
I.M.
Amin!
Zaslužio je 🙂