Posvećujem ove reči svim mladim umetnicima. Svima koji su se u svojoj kreativnosti često osetili neshvaćeno, pa nekada i neprihvaćeno. Svima koji su se odvažili da ispolje svoje talente i poklone ih svetu. Svima koji su našli vremena da svoje uskovitlane misli naslikaju, odsviraju ili napišu. I povrh svega, svima onima koji su na tom putu bili sputani.
U zemlji gde se Drugost ne prašta, o čemu sam već i pisala, redak sam primer onih koji iskreno cene individualnost i različitost. Svaki istup iz klišea koji nas okružuje smatram korakom napred za čitavu naciju. I bitno je da se to čuje.
Omladina je srž društva koja celu mašineriju vuče za sobom. Ukoliko postoji i najmanja ambicija, najslabiji motiv, biće dovoljno da se pokrene par mladih svesti koje su u svakom trenutku spremne da promene svet. A menjaćemo ga na bolje, to vam svima svečano obećavam.
I u tom moru mladih glava, svežih ideja, uzburkanih strasti i iskrenosti, nađe se i poneka spisateljica ili pisac. Ne, nisam pristrasna, ne favorizujem „grane“ umetnosti (koliko god to rogobatno zvučalo), već favorizujem jednu konkretnu osobu, kojoj bih želela da posvetim ovaj post.
Pratila sam njen put od prve knjige, naivno napisane, dušom i srcem, bez dlake na jeziku sa velikim brojem „prljavih“ reči. Već tada se znalo da književna zajednica sa njom neće jednostavno izaći na kraj. Nisu je voleli. Smatrali su da ne pruža dobar primer omladini. Da su njene knjige autobiografske. Da je sponzorišu neki „mutni likovi“. Nije se predala.
Napisala je drugu knjigu, celim svojim bićem. Posmatrajući život ulice i mladih Beograđana i Beograđanki, prepisala je transkript jednog odrastanja. Mučnog i teškog u srcu Srbije. Nešto mekšim izrazima jednostavno je objasnila svetle i mračne strane detinjstva na večito oblačnom podneblju na kom se nalazimo.
Zatim je usledio jedan hladan tuš za sve koji su njene priče nazivali „ispraznim“, „poražavajućim“, „sramotnim“. Za razliku od svih njih, napisala je složenu ljubavnu priču. Emotivno i neverovatno moćno uvela nas je u srž problema celog društva koje nije spremno da se izbori sa različitim oblicima ljubavi, pa linijom manjeg otpora jednostavno „sklanja“ sopstvene građane na obode kulture, slobode, života. Piše o marginalizaciji. Piše o istini koje se svi mi plašimo.
I sada, sa nestrpljenjem očekujem njeno novo „čedo“, od kog očekujem mnogo, a svesna sam da ću dobiti i više od toga. Jer sam posmatrala kako svaki delić sebe stavlja na papir i na kraju u svaki primerak knjige unosi po deo svog srca, sve dok ni delić ne preostane za nju samu. Nesebično i srčano. Jer se manje ni ne očekuje.
I dok privodim kraju ovaj krajnje personalizovani tekst, želela bih da shvatite da je ono što se zove prvi utisak, isuviše često pogrešno formirana slika da biste se u taj osećaj mogli uzdati. Dozvolite sebi da se upoznate sa svetom oko sebe, bez konteksta, bez tuđih mišljenja, bez kritika i bez predrasuda o kojima je do sada bilo toliko reči.
I zato jasno i glasno, bez lažne skromnosti, uvijanja ili eufimizama želim da vam kažem da je Tamara Kučan jedna od najkvalitetnijih osoba koje poznajem i da više od svega cenim njenu doslednost samoj sebi, svom stilu i svom stavu. Sve ostalo je apsolutno irelevantno.
I naravno, da ne zaboravim, ona je moja draga prijateljica čiji naredni roman „Zauvek“ nestrpljivo očekujem.
A vama savetujem da otvorite svoj um i dozvolite novim umetničkim strujama, koje vam nosimo upravo Mi, Mladi da vas obuzmu i oduševe. Uživaćete.
I.M.
Tamara je jedna savršena devojka…
Niko nije savršen, dovoljno je samo to što je dobra osoba. I velika prijateljica.